Dijana Zmija-Strah Monsuna

Na obzorju sivog jutra, kraj obale tihog mora, čuo se žagor tamošnjeg stanovništva što žurno sakuplja ribu I opremu, što da zaplovi brodom, što da ribu rasproda.

Život na obali lagan je I prirodan.Osim ribe, brodova , ljudi nemaju drugih briga sem po koje vremenske nepogode I možda samoće. Usamljenost se među meštanima uglavnom ne spominje, ona se ćuti, ispija ili ubija radom, zaglušena igrankama u sumrak I zaboravljena nakon ukusnih obroka. Pitajte starce što plove svakoga jutra ka pučini, rećiće vam da se o usamljenosti ne brinu kada ih zahvate morske nemani. Pitajte decu, neće vam reći da samuju ali će u cik zore često sedeti na obali , pogleda izgubljenog u daljini, sanjajući o tome šta je sa druge strane.

Ni ja vam neću reći ništa o srcu koje samuje jer osećam teskobu samo u tišini, ta me tišina nekako napreza da skočim iz stolice I idem dalje, da se zauzmem za neki rad, ma kakav, samo da se tišini ne prepustim. Jalove su te  dubine kada u njima stojiš sam. Morske su sile bespomoćne ako u ta bespuća svoga uma I svoje samoće, slučajno zakoračiš.

I svi ljudi što borave kraj ove tihe I mirne vode, izgledaju kao da im je život besprekoran. Daleko su od svih problema civilizacije, daleko od modernog sveta, daleko od jurnjave.

No, ovo mesto nije imuno na posetioce. Turisti mu se dive, životinje ga vole ali s eniko od pridošlica ne usuđuje da ostane.. Da li nam nešto fali, zapitamo se, . Imamo Sunca, imamo toplote, igre I smiraja, slobodu za dečije osmehe, ribu za kakvu god trpezu da poželite. Nema besne mašinerije, buke ni požurivanja.. Pitao bih turiste zašto duže ne ostanu ili zašto ne dolaze češće. Nikada nisam dobio odgovor od njih. Samo se jedan dečak usudi da kaže da ga uznemirava pesma ovdašnjih oblaka.

-Ta kakva pesma?-čudio bih se čudom. -To je sve sam pljusak I ljutna oluje. Normalna pojava za ova daleka područja.

-Normalna po vas-rekao bi dečak, ali za ljude koji prvi put upoznaju svoje tisane, to je pesma očaja, strahova I taštine. Bojazan od samoće, jecaj pred snagom sopstvenog ništavila. Ljudi to ne čuju u gradovima, zato se svi I zatrpavaju da žive po visokim betonskim kutijama gde se ne miruje, ne smiruje a nekad I ne spava.

Tako me je dečak razoružao pred sopstvenom senkom, otkrio da I ona postoji I da sam ja kao I cello stanovništvo ovoga mesta, zapeo da bežim od sebe I tišine I da je dovoljna jedna monsunska oluja da me odvoji od smislenosti života I zapeva pesmu strahova.

Dok god bežim , bojim se da će me stići.

Ovaj dečak je zastao I spasio se, olujom okupan.

 

Dijana Zmija

Advertisements

Dijana Zmija -Putujte u 2018.

Ja vam u novoj 2018. želim da putujete, drago društvo.Dok god smo stacionirani na istom mestu, u istom gradu, u istoj državi STALNO, ne može se ništa promeniti pa ni naša perspektiva o životu, ljubavi, ljudima.Želim vam da doživite ono što niste i da idete tamo gde ste oduvek sanjali.Pa iako se vratite razočarani vratićete se sa potpuno novim iskustvima, pričama, idejama, poznanstvima, snovima. Samo ne sedite više i ne žalite se na sudbinu.Ustajte i menjajte stvari.
Videla sam ljude koji su toliko tvrdoglavo verovali u nešto da su učinili da se ostvari.Dakle izgovori su samo vaš nedostatak upornosti, druge prepreke nema.
I nek vas ljubav, saosećanje i brižnost prati gde god da ste, bez toga ništa što u životu imate ili radite, nema smisla.

 

Dijana Zmija-Tvoj Cilj

Svi ti životni učitelji su me usmeravali ka pozitivnom pristupu životu ili mi davali razne mudrosti o tome kako biti srećan. ALi ono što su ispustili u svom učenju i pokazivanju bilo je da naglase da je svakom od nas potreban cilj da bi se borio.
Ono što nam jutra čini teskobnim, ono što nas zaglavljuje i ne dozvoljava da se budimo pozitivni je odsustvo cilja u životu.
Mi radimo ali ne znamo zašto radimo, jer smo duhovna i inteligentna bića te naša borba za preživljavanjem nije jedino što može da nas ispuni.Moglo bi neku životinju koja ne vidi dalje od puta opstanka. Ali mi smo ljudi, mi gajimo empatiju, vizualizujemo prošlost i budućnost, maštamo i reagujemo na negativnu i pozitivnu energiju. Nama treba dosta više da bismo se pokrenuli. Naravno, ako nas život isprva stavi u situaciju da moramo da se borimo za opstanak, mi ćemo to instiktivno i uraditi, gotovo nemilosrdno ili za inat, mi ćemo obezbediti svoj opstanak.Ali šta posle kada se stiša taj adrenalin koji nas je naterao na akciju?Posle dolazi praznina i dolazi besmisao ukoliko u našem životu ne postoji ambicija, dalji cilj od ovog danas i od ovog uprošćenog ili mukotrpnog preživljavanja.
Stoga bih preformulisala ta učenja o kojima mnogi govore, da umesto da tražite mir u sebi pre svega tražite cilj sebe, možda će to preusmeriti vaš tok misli pa posle i života.
Mir nam ne služi ukoliko se emocije ne razgraniče sa onim što bi htele biti.Ili je možda bolje da preformulišem da se teže dolazi do mira i zadovoljstva sopstvenim JA ukoliko besciljno lutamo ovim životom od danas do sutra. Za dobrobit vaše duše, uma a pre svega emotivne celine celog bića, potrebno je da sebi nacrtate, ugravirate ako treba, ka čemu ste se uputili. Ko je osoba koju želite, posao, obrazovanje, događaj ili nešto sasvim novo što želite da probate.
Počnete od sitnica, i vežbate do velikih stvari. Neka vam postizanje željenih ciljeva postane mehanizam koji će usput da vas zaceljuje, umiruje i nađe vam tu izgubljenu svrhu današnjeg dana, sutrašnjeg meseca i sledeće godine. I dok trepnete vi ćete biti tamo gde ste još juče mislili da je nemoguće do toga stići.
Dijana Zmija

Dijana Zmija-Novembarski Rani Mraz

Otvorila sam prozor i pustila rani mraz u pluća i u dušu. Stigao je mesec mog rođenja, možda zato malo draži od svih ostalih u godini ali zasigurno najdraži zbog zimskih vrata koje otvara.
Volim tišinu i volim hladnoću. Smiraj koji dolazi početkom novembra ne može zameniti ništa. Mirisi borova , utihnula vreva ,toplota praznika i njihovih romantičnih detalja, sve kreće sa novembrom.Teške i duge kiše, sivo nebo i spoznaja sebe onda kada smo manje skloni hirovima a više razmišljanju i dubini analiziranja. Koliko letnji meseci donose nestabilnosti, razdraganosti i strasti, toliko zimski balansiraju čvrstinom, mudrošću i mirnim vodama.Ledenim i dubokim ali veoma snažnim.
Novembar je takođe mesec prekretnice, zatvaranja starih vrata koja više ne sadrže ništa za nas, doba testiranja naše skromnosti, naše velikodušnosti i racionalnosti.
Harmonija ispununjava srce, neki sladak neobjašnjiv osećaj da negde pripadate, bliskost dobija na značaju a ono što nas sputava, odlazi u zaborav. Mesec jednog novog truda i zalaganja, nekih novih ciljeva i pobede, za razliku od Decembra koji je omađijan iluzijama i ponekim praznim obećanjem za ono sutra koje još nismo dočekali, Novembar nosi ime shvatanja i tišine koja razume, koja zna šta može da očekuje ali i šta treba da izgubi,s vojevoljno, da bi krenula dalje.
Otvorite neko slatko od jagoda i uz šoljicu čaja, dočekajte ovaj divni mesec, mnogima težak zbog bitnosti koju u sebi nosi. I koračajte dalje. U olujnim se danima kuju junačka dela.
Dobro vam jutro.
Dijana Zmija

Dijana Zmija-Kosa

 
Farbanje kose u potpuno suprotnu nijansu od one koju ste imali je svojstven način žene (ili muškaraca) za promenu kože. Nismo zmije (poneki možda i da) pa možemo samo simbolično zadati udarac prošlosti te je pustiti da se niz neku liticu strmekne iza nas. Da potone, da se rasparča i da njeni duhovi ostanu tamo dole, pokopani beskrajnim ponorom. Tako sebi kažemo da mora dalje, tako udaramo na neka nova vrata.I ne na jedna, na hiljadu novih dok nam se ona prava ne otvore.
Uglavnom kažu da tuguju za ovim ili onim, da im je zbog ovoga ili onoga krivo, da su ovde ili onde pogrešili ili da su se neki drugi ljudi ogrešili o njih.Ne treba da vam bude krivo. Jer ste život dobili na poklon samo danas, ne za juče niti za sutra.Bilo bi to lepo kada biste na sve vaše stvari mogli da udarite pečat i da ih registrujete kao svoje. Ali ne može, više to ne ide ni sa stvarima ni sa ljudima. Shvatite, sve što imate i što volite, može da isklizne iz vaših ruku, nekad i neprimetno, nekad i sa najavom a najčešće odjednom, kao tornado niotkuda, ostajete ogoljeni do gole kože. Kao upravo rečeno survavanje niz liticu, nekad i sami krenete da se kotrljate ka tom istom ponoru gde samo prošlost treba da padne.Ne i vi.
A ono što treba da vas spase čak i ako više ne postoji ništa vaše ili moje, jeste ta vaša tvrdoglava volja da se promenite. E sad i tu postoji caka. Ljudi ne žele da se menjaju. Žele da ostanu isti, ustaljeni i misle da su takvi sami sebi ili drugome najbolja verzija koja postoji, i to uglavnom ona nezamenjiva…Bar dok se opet ne stropoštaju ka ivicama one malopre pomenute litice. E i tako mogu oni stalno da ustaju i da padaju, neki čak i bezumno pa naviknu da im se na to svodi život-da na svaki osmeh stiže pečat tuge i na svaku sreću neka tragedija. I šta se desi-ostare pre starosti, umru pre smrti, pokopaju se pre sahrane.
A od zmija treba naučiti nešto a to je da se treba s vremena na vreme oguliti, da bi nastali novi VI, nešto novo u vašem karakteru, nešto drastično drugačije u vašem ponosu, nešto potpuno inventivno u vašim razmišljanjima. To se budi, to se nadograđuje, to se prilagođava i više nikad ne ulazite u stare kalupe. Stara koža je pocepana, skrhana, suva…Ne treba vam.Ne treba vam stara boja kose, ne trebaju vam stare ideje, stari pristup istim novim stvarima a vala ni staro kukanje na novonastale probleme.
Promenite makar i detalj kao što je satnica vašeg ustajanja, nek bude 30 minuta ranije od uobičajenog, videćete kako se ceo vaš sistem menja. Zamislite onda ako promenite boju kosu, ton obraćanja nekim ljudima, nadogradite rečnik nekim novim rečima, izbacite neke stare, tužnije i ružnije. Sagledajte prvo svet oko sebe i sagledajte kako se menja jer život je promena prilagodili se vi tome odmah danas ili nikada. On ne staje. Ne čeka vas i baš ga briga koliko mislite da ste najbolja verzija sebe, uvek će vam pokazivati da niste i da to može bolje i veće, fleksibilnije i pozitivnije.
Uključite nove boje, dobro će vam doći na tu mističnu crnu koja vas odlično opisuje, snaga dolazi i u nežnim stvarima.Ne ogrnjavajte se vatrom ako je voda najjači element. I pobogu, nađite sebi nove hobije, ako vreme trošite čekajući, očajavajući i pitajući se zašto nije, kako mislite da naučite nešto što će vas odvesti do nove misteriozne stanice….
Dijana Zmija

Idaho: What Makes Love Last?

ASHLIN HORNE

When I left for Idaho one of the things I was seeking the answer to was, what makes love last? How do people make it stick?

I kept crashing headfirst into the reality that it isn’t years that produce success; it isn’t stability that creates longevity. Finding out these were not the answers started to blow my world apart. I always believed these were secret ingredients that my millennial generation couldn’t grasp with our microwaves and fast-food upbringing.

Waiting to board my plane to Boise, I met a man with a bright red backpack; his stories had me leaning in with awe.

“I got divorced a few years ago. It took some time to get my stuff together after that, but now I just travel all the time.”

His pain was visible. I asked him what he did before he got divorced, before seeing the rainforest, kayaking in Belize, or…

View original post 1,032 more words

Dijana Zmija-Heroj u službi kukavice

Čuvajte one koji vas drže na koncu-oni su vam najvažnije životne lekcije ali im se nikada ne predajte -nisu dovoljno hrabri da vas prihvate. Nisu vam ni prijatelji, samo obimno gradivo koje morate sami da savladate. Uvek ćete želeti da im priđete, i opećićete se bezbroj puta a oni će, posle spaljivanja vaše kože,uvek odmicati za toliko koraka koliko vi budete ka njima hitali. Nekad ćete poželeti većno da ih čekate ili dugo da se trudite.Nemojte.Nikada ih nikada nećete sustići jer heroj ne može stati u srce kukavice.
Dijana Zmija
%d bloggers like this: