Featured

Dijana Čop Nešić-Zamrznuta tačka u vremenu

Mog zavičaja više nema. Ne, nije da odneo vetar, nisu ga zavejali beli snegovi. Odnelo ga je vreme. Fizički, ono je tu, ali ono što više nije prisutno je nejgov duh i njegova suština.

Naš zavičaj, naše sklonište od svega, prvi koraci, detinjstvo i let- definisani su osećajem bezbrižnosti i nadom, nepokolebljivom nadom u bolje sutra, uzdasima za avanturama u koje ćemo se upustiti, ushićenjima za misterijama ka kojima krećemo. Naš je zavičaj jedno mesto staro, duboko ukorenjeno u naše duše, ali ono nije samo treptaj našega srca i fizički prisutno mesto-to je zamrznuta tačka u vremenu. Naš zavičaj mi doživljavamo , svako pojedinačno, kroz naša sećanja, razgovore, iskustva i mirise. I pamtimo detalje. Mnoštvo detalja. Jer cele slike i kontinuirana sećanja, bivaju rascepkana i formiraju samo blede fotografije-fragmente našeg sećanja.

Odrastamo, vetar nam nosi nevina krila. Upadamo u bure, oluje. Do malo čas smo bili deca, razdragano puštali zmajeve kroz poljane cveća. Beskrajne livade sa povetarcem u kosi, juriš dok ne popadamo i ogulimo kolena. Pa opet ustajanje i opet trg dok je snage u nama. Odjednom smo tinejdžeri, skoro pa ljudi, uhvaćeni u koštac sa isticanjem vremena, sputani razmišljanjima, strahovima, neodlučnošću, pritisnuti da odrastemo,d a prekinemo maštanje, da sednemo i računamo na papiru šta postajemo i hoće li nam to doneti novac. Dok trepnemo, postajemo namrgođeni odrasli, uveliko trčeći sa torbom na ramenu, kao Zec u Alisi iz Zemlje čuda. Na glavi, u grudima, na životnom motou nam jedino piše :”kasnim”.

I dok se okrenemo, eto nas matorih ispred ogledala, ko još ima snage i vremena da traži livadu da pušta zmajeve, ko je još lud da oguli kolena ? Možda više i ne ustane ? A i gde bismo više našli livadu dovoljno dugu da se po njoj opružimo ili potrčimo ?

Tako i mene misli ponekada , u sred noći, razbude. Neki vetrovi napolju kao da dolaze iz prošlosti. Grebu na prozore, bacaju mi album sa slikama detinjstva u lice, drže mi glavu pognutu nad njim. Oživljavaju momente.

Vraćam se u svoju hladnu sobu dedine kuće, jer ona je poslednja bila na listi da se zagreje, vidim sebe na velikom krevetu, pokrivena ćebetom, ogrnuta knjigama, listam li listam, prekrivena i preko glave. Draža mi je ta hladnoća u tišini sobe, bez buke drugih ljudi, nego li toplota dnevne sobe gde se stalno razglabalo o problemima, o nemanju novca ni za šta sem osnovnog i o konstantnom bogoradanju zašto je život nepravedan. Vetar okreće stranicu, više ne vidim svoju sobu, stari ormar i hladne zidove. Sada sam na zastakljenoj terasi, zatvorenoj ali i dalje ledenoj. Mraz je po staklu iscrtao svoj vez a ja prislanjam ruku i držim je da ostavi trag i otopi to ledilo. Taj potez nema svrhu, ali često sam na terasi kao dete prala dedine radne cipele. Bila sam previše mala da bilo kako pomognem, ali sam htela da on kao zidar barem krene u čistim cipelama na posao. Terasa je bila puna biljaka koje bi trebalo zaštititi od zime, pa im je baka izmedju saksija privezala sundjere.

Bila sam često prehlađena jer sam volela da budem u samoći sa svojim mislima, i da tako mala razmišljam o rešenjima za mnoge probleme. Vetar okreće jedan pa drugi album, otvara treći, letnji-opet samoća. Vidims ebe na krovu dedine šupe čiji je kroz namerno ostavio polu ravnim jer zna da se tu pentram sa teleskopom da gledam u zvezde dok me vrat ne zaboli.

Tada se vinem u druge svetove, posmatram neobične stvari, neznane celom ljudskom rodu, zapisujem vidjenja i proračune i vraćam se u kuću, promrzla, da podelim saznanja sa dekom koji uvek pomno sluša.

Bila sam njegova Dika, a njegove strpljive oči su uvek imale vremena da odgledaju moja skromna istraživanja, i iako nije bio vešt da rečima iskaže-odavao je svoju ljubav u pogledu punom topline. Ta je kuća zimi u mojoj sobi bila hladna, a opet, bila je najtoplije mesto na svetu. Pamtim duge i duboke novogodišnje noći, komšiluk gde je svako bio pravi prijatelj i drug, gde je vladalo poštovanje, gde se zimnica nikad nije pravila posebno u jednoj kući već su žene od kuće do kuće ,zajedno pravile istu.

Tada su vatre gorele od ispunjenosti života, smederevac se ložio i u pojedinim prigratskim mestima kakvo je bilo moje. Sobama se prožimao miris kolača, sveže pečenih, tek izvadjenih iz rerne, prababa je obavezno u ćošku neke sobe plela neki novi prsluk a sva deca, pa i mi, čekali smo jutro sa snegom da izletimo na sankanje. Promrzli i izmoreni, nismo dolazili kući dok ne vidimo smiraj Sunca i nejgov zalazak. Pa nas je posle čekalo sušeje odeće kraj šporeta i topla kupka u kupatilu. Nije to bila neka kuća, nije to bilo neko preterano sredjeno kupatilo. Ali je bilo moje, i to dvorište u koje staje svega nekoliko drveća, klupica i staza što vodi do šupe iza kuće-nije bilo ogromno, ni prgledno ,ni ukrašeno i sređeno po najlepšims tandardima- ali je bilo moje. To je bio moj zavičaj.

I kada porastemo, kada nas vetrovi odnesu u stihije, prelome, raščupaju i razbacaju, bilo ovde ili na drugu stranu sveta-čak da ta kuća ostane na temeljima….ti ljudi, ta lica, ti doživljaji, osećaj i mesta, taj rezak vazduh i tannaa koprena od slobode-nema je više, ostaje zamrznuta tačka u vremenu , koja me uvek vrati na onaj zaleđeni prozor od gvozdenih ramova, sa staklima išaranim mrazovim portretima, i još uvek imam osećaj da bih stavila šaku na išarana mesta, samo da se istopi i odvede me opet nazad…..

Dijana Čop Nešić

https://dijanazmijawriter.wordpress.com/

Featured

Dijana Čop Nešić- Odbijam


Odbijam da čitam vaše loše vesti , odbijam da pričam o tragedijama kao da su nešto ekskluzivno. Odbijam da drugima tako produžujem bol ili ulivam strah od neizvesnosti šta će biti sutra. Odbijam da budem karika u lancu širenja panike, loših misli i zadrtih mišljenja. Radije bih se pokrila velom ćutanja nego li klimnula uopšte glavom na vaša neodobravanja i vaša ”velika” mišljenja. Odbijam da vas sledim kada mislite da ste u pravu. Jer čak i da jeste, to je istina koju vi živite za vas-nije istina koju ja mogu živeti za sebe. Odbijam da vas razumem što iz fotelje, ne radeći ništa od svog života, umete samo o tuđem životu da pričate, i što niste kadri ni svoju sopstvenu omiljenu košulju da zamenite za onu koja vam se manje sviđa-a kamo li išta drugo kod sebe da promenite. Odbijam da verujem da je život crn i beo i odbijam da mislim da ja ili bilo ko drugi SMEM ili se USUĐUJEM da nekome govorim ko jeste a ko nije. Odbijam da sive dane još više ucrnim ništavilom šireći uzaludnosti tuđeg postojanja, šireći kritike, saplitanja i unižavanja. Odbijam da delim decu na -omiljeno i manje omiljeno-bolje ili lošije, odbijam da delim poslove na muške i ženske-svi su poslovi za čoveka ako postoje dva istinska čoveka da jedno drugum budu ljudi a ne vukovi. Odbijam da pišem šta prija onima koji bi da žive na tuđoj muci i odbijam da veličćam tugu nad životom koji uvek pobeđuje.Da nas sve čeka zagrljaj smrti, to nam je jasno, to ne treba ni da se deli, ali ono što trebate podeliti u ovim nezgrapnim, neizjednačenim i beskrupuloznim vremenima-to je malo daška sreće, po koja poetična reč, poziv prijatelju samo da pitate kako je, i da dok vam se žali na svoje nedaće , umete da se suzdržite od reči ”znam kako ti je” jer NE, NE ZNATE. Već u miloj tišini razumevanja i saosećanja date toj osobi krila da skine teret sa sebe i maramicu da obriše svoje suze. Da pozovete stare roditelje, bake i deke i kažete im-eto tako-da e biti sve dobro, čak iako neće. Da zagrlite svoje dete i da prestanete da mu se izvinjavate što ste smeteni, nervozni ili zabrinuti, jer sve to u životu normalno je. A deca su veća bića od nas, bolje će nas razumeti od svakog prijatelja, od rođenog supruga, od rođene majke. Budite im ono što je vama trebalo doks te bili dete-i ne skrivajte svoju tugu, bol i razočarenje, podelite ih-tako se umanjuju-tako postupa iskren čovek. Odbijam da verujem da je nesreća jedino što mogu da pročitam svaki dan, odbijam da mislim da knjige više nemaju svoju vrednost, da optimisti ne postoje.Ja možda jesam melanholik na dve noge što mnogo piše i mnogo odbija, ali sa te dve noge stojim vrlo optimistično, na krilima zmaja, iako stojim na obe svoje!~!!
D.Č.N.

Svemu dajte malo vremena-Dijana Č. Nešić

Sutra 8. marta se navršava prva godina od kad sam se preselila iz Beograda u selo kraj Homolja. Priznajem, bio je veliki izazev. Pogotovo jer sam navikla da radim, imala sam , mimo davanja privatnih časova, odličan posao u švedskoj firmi sa zaista platom većom nego što bi se očekivalo u Srbiji. Takođe je bio izazov prilagoditi se novom menatlitetu ljudi i novim običajima. U gradu, bar onako kako je većina nas živela- dolazilo se kod nekog samo ako se najaviš dan ranije. Ljudi vole sovju privatnost i individualnost te prosto ne trpe niti tolerišu one koji zabadaju nos u tuđa posla i dolaze kad im se hoće. Trebalo je napraviti kompromise, brz život iz grada prilagoditi sporom na selu, zadržati autentičnost i introvertnost ,kakva je moja ličnost, a opet biti dovoljno otvoren da te na ovakvom mestu ne smatraju nadmenim i strancem. Predrasuda je uvek bilo i biće. Za neke sam i dalje ”umišljena nastavnica koja je iz grada zalutala u selo”, ali za one koji su se potrudili da me upoznaju postala sam i nastavnica, i prilično draga osoba. Zahvalna sam im na tome. U moru plitkoumnosti, obično si kamenovan ako se ne složiš sa masom, a i ovde sam našla osobe koje razmišljaju širokoumno i odskaču od okoline. Na dobar način, naravno. Ono što su me najviše pitali je bilo -gde će mi pamet pa sam došla na selo i kako mislim ovde da živim ako ne radim sve što se na selu radi. Mogu vam reći da, kad je čovek skroman i realan, nema posla koji ne može da bude zanimljiv. Nije loše ni malo družiti se sa biljkama. Možda nisam poljoprivrednik ali suprug jeste, vrhunski radi svoj posao, a ja volim i da učim i da pomažem. A moj primarni posao ostali su časovi šanskog i engleskog jezika, samo sam ih proširila, stigli su novi učenici a osposobila sma i predavanje online. Samim tim, to je i dokaz da ko hoće da uči on će naći način. Nekima na selu je bilo potrebno da nađu nekog da ih podučava, drugi su se iz inostranstva priključili preko interneta. Sve u svemu, jedna burna i vrlo interesantna godina iza mene. Ali ono što je najvažnije, tu sam medju ljudima koji su sada moja porodica, vrlo vrednim, radnim, predanim i pre svega vezanim za porodicu. To su one vrednosti koje treba negovati, a sad, posao kao posao u firmi, iako je bio odličan, neke stvari čovek mora žrtvovati, jer novac ne može da kupi ovaj mir i ovo blagostanje.Žao mi je što je moja svekrva prebrzo napustila ovaj svet, bile smo jedine odrasle žene u porodici vrednih i radnih muškaraca, tek je počela mnogo čemu da me uči, a nismo stigle ni da se družimo ni razmenimo sve što smo međusobno htele.Život mora da ide dalje, ono što sam htela da kažem je da jedna godina mnogo može učiniti za čoveka i njegovu ličnost, samo ako mu dopustite. Možda ne mogu biti , a i ne trebam, kao svi ljudi ovde, i možda i dalje volim kulturno ponašanje i poštovanje privatnosti i tuđe intime, ali to ne znači da ljudi iz grada i ljudi iz sela ne mogu da funkcionišu zajedno i da se cene i poštuju. Zapravo, naše različitosti treba da nas oplemene i inspirišu da učimo jedni od drugih, a ne da budu razlog za bahato ponašanje i podrugljivost koja se jako brzo širi medju ljudima.I na kraju svih krajeva, bliskost prirodi, svežem vazduhu i izvornim poslovima itekako potpomaže zdrav život, zdrave misli, zdrave navike a Karolina posebno uživa u svemu tome. Ovakvi potezi takođe nam rastrebe i prijateljstva. Dođeš negde-stekneš nove ljude, odeš odnekud-brzo te zaborave. Zbog daljine, lenjosti da dodju do vas, zbog preopterećenosti sobom ili nesvesnosti da su u mašini iz koje si ti glavom bez obzira istrčao i ponovo oživeo.Svemu dajte vremena.Nije uvek lako prilagoditi se promenama. Ali je moguće, čak i poželjno jer tako rastete i vi , i vaš duh i vaša psiha.Svemu dajte malo vremena.

Dijana Čop Nešić-Kasniti

U dobu kada sve kasni- kasne pozivi prijatelja po nedelju dana, kasni plata, kasne poruke brige i saosećanja, kasni ono pitanje –”Kako si?” Kasne čuvene reči : ”Da li ti nešto treba?”, kasne vaši bližnji i kasni sat sa vašim očekivanjima. . . Ne budite jedni od onih koji kasne da budu na vreme drugima, ne budite onaj ko svrstava bitno u korpu odloženog i ko se poigrava sa tuđim emocijama i očekivanjima.Dolazi sve hladnije i sve melanholičnije vreme. Ljudima će se teško iko iskupiti za nedostajanje tačnosti. Budite makar vi oni koji nisu zakasnili!
D.Č.N.

Bonton koji zamire -Dijana Čop Nešić

Mikelanđelo nije bio lud kada je rekao da stalno uči, i sa 87 godina on je učio. Nisu ni mene vile gajile u srebrnoj kolevci već dvoje divnih ljudi sa sela, koji dodjoše u grad zarad bolje budućnosti njihove dece. Oni sami nisu imali neke škole, i ako nešto nisu znali,usvajali su od pametnijih. Ali najvažnije -bili su skromni. Sećam se da sam većinu bontona, ophođenja prema drugima , u društvu i kad se ode u goste učila iz divne Zemunske kuće i poreodice moje najbolje prijateljice.

I tada se znalo da u razgovoru ne može da dominira jedna osoba. Da je pristojno da kad uđeš u kuću kažeš DOBAR DAN, da pitaš sve trenutno prisutne kako su, da pružiš ruku, gledaš ih u oči. Znalo se da je nepristojno da cupkaš u mestu dok ti se neko obraća, da cokćeš, da prekidaš upadicama. Znalo se za strpljenje. Pamtio si im imena i neke osnovne stvari. Kad udješ kod stare osobe, da ih pitaš za zdravlje, da prokomentarišeš nešto pozitivno i lepo, da malo dodaš života u prostor koji ulaziš.

Time si ostavljao utisak obrazovane osobe, ma kakva ti škola bila, znao si koliko je red da se kod nekoga sedi. Znao si da se na kafi ne ostaje duže od dva sata. Da se kod ljudi ne ide u vreme ručka oko 14 h, da nikoga ne uznemiravaš pre 10 ujutru i posle 18 h uveče. Znalo se kome se persira, prekoravao si sebe ako zapsuješ pred svima. Ako osoba nije dobro,nisi davao savete za koje nisi pitan. Nisi pitao neumesna pitanja ”A gde ideš?”, ”Kad se vraćaš?”, ”Koliko zaradjuješ”, ”Što vam je dete tako nemirno?”. ” Kad će beba?”, ”Što nema bebe? Brata? Sestre ?”, ” Jeste li se vi to ugojili?”

Bonton uči da sa svima postupaš uglađeno i ljubazno, i da ako tebi nije dan, nije red da u gostima ispoljavaš svoju nervrozu, nalete stresa i poplaviš ih problemima. Učili su nas da svet nije na TI nego na VI, da se kaže ZDRAVO pored koga god da si prošao. Da, kad te bakica zamoli za nošenje kesa, pristaješ rado a ne huhtanjem i coktanjem kao da si Sizif koji treba da otkotrlja kamen. Moji me nisu tukli, nisu. Nisu umeli ni lepo da mi predstave emocije, želje, vaspitanje. Negde sam, valjda srećom, il povučena enormnom količinom knjiga , naučila sama neke stvari, nešto sam gledala od drugih. Usvajala dobro, odbacivala loše i ljudima se oduvek obraćala onako kako se oni obraćaju meni.

U gostima nisam sedela u turski sed za stolom. Nisam se ni izuvala bez pitanja. Bonton kaže da se prvo pita da li se u ovoj kući izuva ili ne. Negde se ljute kada udješ bos. Negde nemaju papuče. Negde im je lakše da pometu posle gostiju nego da još i brišu pod ako si bez čarapa.

I na sve to bila sam i ostala rokerka, sa manirima. Nisam htela da izigravam pametnicu čak i kad jesam bila najpametnija u sobi. Nisam nametala drugima svoju muziku, ali nisam smatrala pristojnim da meni neko nameće svoju. Po bontonu, u mešovitom društvu, u pozadini uvek ide neka sveprihvatljiva pop muzika 80tih, ili ako je baš akademnsko društvo, onda klasika. Ali nikad nešto što para uši i čini nezadovoljstvo većine prisutnih u sobi.

Baka i deka su me učili najvažnijim stvarima, poštenju i ne uzimanju tuđeg, a ostale finese pokupila sam iz knjiga. Negde sam dodala i svoj karakter, ali ništa van granice kulture i učenja.

Iako ne kačim veš po žici nakon pranja, redosledom kako me je učila baka, da peškir uvek ide kraj peškira, čarape kraj čarapa, pantalone obrnute vise zakačene za nogavice. I dalje slažem majice u kocku, i dalje volim da pletem kako je baka pokazivala, i da oslikavam sve što se oslikati može. I naučila sam vrednost cveća. Onako kako je to baka volela- da je bitno odneti cveće kada ti je do nekoga stalo. Da cveće sigurno vole žene više od muškaraca ali da postoje i muškarci kojima je to važno pa se zna šta je red da se odnese kad se kod nekog ide u kuću na duže od dva sata, to je cveće i makar kafa. Rođendani se ne zaboravljaju, makar i sitnicom al se uvek obeleže.

Eto možda malo nekom dodje inspiracija da prodje kroz svoje uspomene, i da podeli i podseti se kako može vaspitavati ,barem delom, svoje dete. Ako dete i pola od pokazanog usvoji, opet, uspeli ste.

Dijana Čop Nešić

Dijana Čop Nešić- Ona se zvala Radmila

#oktobarprica
Kako sam dete razvedenih roditelja od svoje sedme godine, mene i mog brata odgajili su baka i deka. Baka je bila domaćica, doseljena iz sela kraj Stare planine u Beograd, trbuhom za kruhom , prativši svog supruga, mog deku zidara od svoje 16. godine. Oboje su poticali iz jako siromašne porodice koja se bavila obradom po koje njive, neke svoje i mnogih tuđih kako bi preživeli. U Beograd su došli u potrazi za poslom. Deka se odmah zaposlio u firmi ,iako maloletan, postao je regularan radnik velikog Doma, zidarske kompanije. Baka je ostala domaćica usled problema sa zdravljem,mnogih operaija zbog pucanja bubne opne, loše izvedenih zahvata gde su sve to par puta morali da ispravljaju. Rodila je majku i tetku i trudila se da ih izvede na što bolji put sklapajući kraj sa krajem , sa dedinom zidarskom platom. Nekoliko godina su bili stanari od zgrade do zgrade, od naselja do naselja dok im dekin gazda firme nije ponudio plac za mali novac u Kaludjerici, gde će od tada moći da se skuće i narednih 40 i više godina da žive. Za njihovu generaciju to je bio veliki uspeh. Nisu nikad imali previše ali su se makar zbrinuli stambeno. Godine su prolazile, majka se udala i ubrzo potom razmirice i problemi okončali su brak. Meni je bilo 4 godine a mom bratu jedna. Preko noći nestali su sigurnost i bezbriga. Odjednom su se pojavila kojekakva nepoznata lica iz socijalnog koja su krenula da daju predloge u koji bi nas dom smestili. Baka je tada već pozamašno bila bolesna od dijabetesa, slabog srca, visokog pritiska i dijagnostikovan joj je rak dojke. Ipak,nije dala da nas odvedu, preuzela je starateljstvo i formalno i pred zakonom . Bilo je jako teško odgajati mene i problematičnog brata, školovati nas, oblačiti i davati i poslednji dinar za grejanje zimi. Nekako smo se snalazili, ali ono što mi ostaje kao najbolnije sećanje bilo je gledati je kako ceo život, koliko je znam, ona odvaja od dedine plate, u nemogućnosti da išta priušti sebi. Išla je u oskudnoj odeći, da ne kažem pocepanom donjem vešu, starim jaknama koje bi joj komšinice donirale i pantalonama koje su joj uvek bile par brojeva veće jer je kupovala, ako se ugoji, za svaki slučaj da ne mora da menja. Njena žrtva i njena posvećenost urezala mi se duboko u srce i volela sam je više nego što osoba može voleti svoju majku. Trenutak koji je promenio sve je kada sam ja dobila prvi posao i prvu platu, kada sam odjurila u Tempo i potrošila popriličan novac na sve moguće potrebštine koje su trebale za kuću, toliko da naredna tri meseca ni baka ni deka nisu morali da daju ni dinar za frižider. Toliko je bilo kesa da sam morala da pozovem taksi da sve to odvezemo. Baku je sačekao najveći buket koji sam mogla da kupim, sve te kese po foteljama, podu, stolu i stolicama u sobi, kao da sam dobila na lotou a ne dobila prvu platu. I ono najvažnije, što sam joj prvo dala, bio je par celog, novog, kvalitetnog donjeg veša, koje nikad do sada nije uspela sebi da priušti. Od tog dana pa sve nadalje, svaki mesec davala sam joj nešto novca i obavezno kupila odeću koja joj treba. Sećams e koliko je prestravljena bila da ide na hemoterapije, ne plašeći se raka koliko se plašila kontrole u autobusima jer nije imala kartu. Na kraju ju je bolest odnela, i iz mene iscepala najvažniji deo moje porodice. Ostao je večan ožiljak a u meni makar delimičan smiraj, da sam barem poslednje godine života, kada sam se osposobila da radim, uspela da joj vratim barem dašak posvećenosti i dobrote koji je ona za mene, bezuslovno imala.
P.S. Kako zbog siromaštva nismo imali puno uslova za fotografisanje, imam svega par slika mene i nje dok sam bila beba i dete. Ovo je jedna od njih.

Dijana Čop Nešić- Izgladnite Strahove

Doba strahova I doba preispitivanja je možda najzahtevnije doba u kome živimo .
Pogotovo sada kada nam je dostupnost svim vrstama informacija na dohvat ruke što nužno ne mora da znači da smo u dobu tehnološkog napretka.Možda tehnologija napreduje ali mi sami stagniramo I degradiramo se. Počinjemo da hodamo jedan korak napred a dva nazad. Zašto?
Treba to svako jutro da zapitamo sebe pre nego što otvorimo stranice društvenih mreža, pre nego što uključimo TV. Treba da se zapitamo da li je meni zaista ovaj stres danas potreban?
Nekako, u zaglušenim gradovim, sa brzim životom,ludačkim standardima koje niko ne može da ispuni,prezahtevnim poslodavcima,u nemanju vremena za samoću počeli smo da se diskonektujemo od sebe I da zbog toga oblažemo svoj mozak nebitnim stvarima, osluškujući najglasnije, a ne najpametnije.
Tek kada sam se iz grada odselila u selo, počela sam da se zaceljujem.
Isprva, bilo mi je nemoguće zamisliti spor seoski život u odnosu na grad koji je stalno ispunjen događajima I gde uvek imaš soluciju da ides  negde. Zapravo to ”odlaženje negde” je samo naš način da se samozavaravamo, jer ne možeš ići nigde kao što možeš ići u sebe. To bežanje od sebe zapravo rezultira bežanjem od stvarnosti a da bismo bežali od stvarnosti nama je potrebna stalno nova zabava, nov pohod, novo uzbudjenje. Mozak postane zavistan od vaših želja, nerealnih planova I jurnjave pa kada se desi da zastanete, ostanete sami makar jedan dan ili jedan dan ništa ne radite, osećate se izgubljeno, očajno, u strahu, sa mislima koje ne možete da kontrolišete I mogu slobodno da kažem, sa mislima koje preuveličavate. Naročite one crne.Destruktivne. Jezive.
Strah je na kraju krajeva normalan odgovor na nepoznato ali je isto tako I hrabrost. No,gde nam se zagubila ta hrabrost?Jesmo li to ikada analizirali? Sada kada nam je kretanje ograničeno I kada smo primorani da nemamo vise svoje hirove odlaska do omiljenog kafića ili komšinice na kafu,kada za većinu nas nema distrakcija uobičajenim stvarima, u stanju smo emocionalnog preopterećenja.
Oni koji su bili u borbi sa životnim odlukama, sada su primorani da slede one koje su trenutno nametnute I osećaju se zaglavljeno. Roditelji kojima se život svodio na to da idu na posao I dete pošalju u vrtić I školu,sada ne znaju šta da rade sa tolikom prisutnošću deteta u kući. Zajedno sa roditeljima. Svakoga momenta. Bez prestanka, pauze I bez bake ,deke, tetke ,drugova, komšinice koja bi da ih pričuva na pet minuta, uzme na sat dva I da vas malo oslobodi I rastereti. Ima daleko vise primera od ovoga što sada navodim. Zajedničko nam je jedno- niko nije savršen pre svega a onda tu je I ona stara, odveć izlizana mantra-dišite.
Došlo je vreme da se upoznate sami sa sobom, ko se vi, ko su vase potrebe, zašto vam je toliko potrebno da vas drugi definišu ili zašto vam je bilo potrebno da ostanete sami.
Da biste bili u sinhronizaciji sa univerzumom morate prvo shvatiti razmere univerzuma.
Da li ste ikada samo buljili u večernje nebo?Niste imali vremena? Nije vas zanimalo? Jasno, jasno.Ali sad imate vremena na pretek.Ako nemate dvorište, sigurno vasa kuća ilis tan poseduje prozor. Možda ne možete svi gledati u situ stranu neba ali vam garantujem na koju god stranu da gledate malo duže, shvatićete koliko je veličanstvenih stvari iznad vas I koliko vaši trenutni problem izgledaju sićušno.
Strahovi? Čega se bojite? Pa pobogu vi obitavate na planeti koja se okreće .Zemlja se rotira jednom u 24 časa u odnosu na Sunce, ali jednom u svakih 23 časa, 56 minuta i 4 sekunde u odnosu na zvezde.
Rotacija Zemlje vremenom usporava; što znači da je dan u prošlosti bio kraći. Zemlja rotira nekih 460 metara po satu. A ipak vi ste živi na njoj , I to ne primećujete. Rotira stalno I zajedno sa tom rotacijom orbitira oko Sunca. Ako gledamo sa te logičke strane, čega se mi bojimo? Gravitacijom smo prikačeni za površinu Zemlje, kako u svemiru ne postoji gore I dole,moguće da sada visimo dok ovo čitamo. Ali kosa nam se ne diže, ne počinjemo da letimo,niti padamo, osim ako nismo ekstremno smotani.
To su stvari oko kojih se treba osećati hrabrim.
Hrabrim jer smo jedna od retkih vrsta koja je izgradila život na planeti.I održala ga, hiljadama godinama. E sad mogu vam pričati I priču o životima van Zemlje al to je tema koju retko ko može sa lakoćom da proguta pa ću je ostaviti za neke druge oči.
Za vas je bitno da znate da strahovi imaju fatalan učinak na organizam I d asu apsolutno bespotrebni. Sve što treba da se desi će se desiti, neke stvari možemo da sprečimo,neke stvari nemožemo. Ono što je sigurno da možemo je da utičemo na to kakvu energiju odašiljemo u ljude oko nas. Jer sve je energija, ova planeta vrvi od nje. Naše raspoloženje od nje zavisi. Postoji dobra I loša energija I postoje entiteti koji rade na tome da nam poboljšaju strahove I naprave začarani krug lose energije.Jer time se hrane.
Neki su fizički prisutni,eki su tu na duhovnom nivou.
Ako bismo se malo bavili naukom ,prevasodno fizikom, mogli bismo da računamo na to da ovaj svet postoji u najmanje 9 do 12 dimenzija. Možemo da poimamo svega četiri I to jedva, jer je vreme za nas relativan I još uvek neobrađen pojam.Ne za sve nas, Ali za ljude koji se uopšte ne upuštaju u knjige I istraživanja, jeste.
Samim tim, ako nešto ne vidimo,ne znači da ga ne osećamo, ili da ne postoji. Sad, možete vi to zvati Bogom ili jednostavno energijom kako ja to zovem. Ne mogu se vezati za boga pogotovo što je svedočanstvo o njemu vrlo klimavo I previse personifikovano I egoistično prikazano da bih mu se priklonila. Ali recimo da je energija neutralna, ona ne meri grehe, ne kažnjava ali postoji prosta jednačina čime se povećava ili umanjuje, čime postaje destruktivna ili kontruktivna. Pa kako su Indijanci u sovjim legendama govorili o dobrom I lošem vuku, gde pobedjuje onaj koga vise hraniš tako I ovde, princip je isti-energija ide tamo gde skoncentrišete svoju pažnju.
Bezbroj je knjiga napisanih na tu temu. Možda je I pravo vreme da uzmete jednu takvu I da istražite druge svetove. Možda je baš za vas tema naučne fantastike, nešto za šta biste rekli da to definitivno nije žanr koji bi vam se svideo.
Odaću vam tajnu, svideo bi vam se, jedino tako, kada probate nešto što do sad niste, naćićete put koji do sad niste mogli da nadjete.
Problemi pa I strahovi se ne rešavaju jednostavnim ponavljanjem obrazaca svaki dan. Danonoćnom nervozom,vikanjem,frustracijom ili opijanjem, krivljenjem drugih I lošim rečima.
Odaću vam još jednu tajnu-pročistite svoje čakre na jednostavan način. Ako ne znate šta su čakre o tome možete pročitati na internet.Skraćeno to su energetski centri u telu koji kada se poremete ,fizički prave neke naše smetnje. Da znate kako da obnavljate svoju energiju ne biste nikada bili bolesni I živeli biste znatno duže.
Postoje cake, kao što rekoh prvo ,reči imaju moć-to što izgovaratem,kako izgovarate I ton kojim izgovaraet.Razumećete, psovke vas možda čine cool likom, ali vašem telu I grlenoj čakri neće doneti oslobađanje. Ono što će vam doneti oslobađanje je čitanje dobre knjige, zaokupiraće vam mozak, vase slengove I psovke će zameniti bolji rečnik a samim tim će I osobe koje vas slušati dobiti određen talas vrlo dobre energije. Znate one ljude koji govore tako elokventno I dobro da posle razgovora sa njima osećate potpuno novu perspektivu života? Ako znate onda ćete upravo postati jedni od njih. Ako takve niste do sada upoznali znači da ste okruženi ljudima sa lošim energetskim kvalitetima.I od toga s emožete osloboditi drugačijim pristupom rečima I postupcima.
Onda, meditacija, izlizana, mnogo puta upotrebljivana reč uglavnom od strane onih koji ne meditiraju, ali filozofiraju o tome. Da ne bih dužila o  svrsi ovako preko potrebne energetske mantre preporučiću vam knjigu I film Jedi,Moli,Voli. Počinje baš tako izlizano kao što vam I ovaj pasus zvuči, ali na kraju dovodi do  potpunog oslobodjenja.
Zapamtite, ovaj život ne možete očekivati u drugačijem obliku ako za sve što radite koristite isti kalup.
Vratićemo se na selo, umesto ostanka u gradu. Šta je to značilo? Ne, to nije značilo da ću sada svu svoju edukativnu sposobnost I svoje školovanje I kulturu da zaboravim I da se bavim poljoprivredom, mada poljoprivreda donosi izvesnu dobru energiju I osećaj velikog učinka, ali svrha pomena sela kao načina isceljenja je sada u nečemu drugom. Na selu se gubi iluzija grada. Gubi se distrakcija kafićima, bukom, jurnjavom kroz gracki prevoz, gubi se želja da budete na mestu koje je prepuno potrošačkog društva koje samo govima stvari a zapravo ne postaje srećnije. Gubi se strah pre svega.Strah od pitanja šta ćete sami sa sobom toliko mnogo sati u toku dana. A dobija se samospoznaja, dobija se nalet kreativnosti, snaga, volja, vise sunca, raspoloženje, zdrav vazduh I najvažnije za energiju-uzemljenje.
Dosta ljudi zna da sam oko 2 I po godine bila samohrani roditelj, da je bilo mnogo uspona a još vise padova I sa činjenicom da sama odgajam dete, da je bilo pritisaka I porodice I okoline,m da je bilo osuda I odbijanja od strane poslodavaca, društva I mnogih drugih, ali da se priča naravno preokrenula I mojom udajom posle toga I menjanjem mesta života.
Da ponovim, u početku,menjati grad u kome sam odrasla bio je nezamisliv čin. Ali se dogodio, kada sam sebe otkočila I prestala da tugujem za danima kada je bilo bolje vreme, kada je čuveni Trg republike bio aktuelno mesto rokera pre petnaestak I vise godina, kada nije bilo toliko komercijalnih mesta, gde si disao hodajući centrum grada, gde je Kalemegdan značio mesto okupljanja zanimljivih ljudi I gde je je Beograd bio istinski sinonim kulture. Ne kažem da to vise nije ali su ga neki drugi ljudi preuzeli I ućinili svoje. Sada se promenio, sada guši I ubija život, vise nas ne čuva pod okriljem svojih znamenitosti jer su one uštrojene I zavedene pod turističku lupu I prismostru onih koji nikad neće shvatiti šta je on za sve ove vekove bio. Zato I zbog mnogih razloga još, život na selu stigao je kao životna odluka I samim tim doneo mi veću snagu da pišem, da otvorim vidike, dajem ideje I inspirišem druge.
Za početak.A za dalje , mislimd a je dovoljno I ovo. Umesto da se bavimo globalnom panikom, podsetiću vas da svi imate energiju koja može da se poveća I ojača.To radimo sa meditacijom, gledanjem interesantnih filmova, komedija, romantike, produhovljenih filmova pa I naučne fantastike jer avanturistički događaji pospešuju dobre hormone u našem telu I ispunjavaju vas inspiracijom I osećajem svrhe. Horori, ma koliko ih neko nekada voleo, jako pospešuju kortizol hormone stresa kao I adrenalin pa vaši strahovi skraćuju dah, donose stress I napetost,stoga nisu preporučljivi.
Uzimanje dosta vode na dan, izlaganje Suncu, konzumiranje što vise neobradjenog voća I povrća I naravno smanjivanje mesa koje svojim proteinima samo  pospešuje razdražljivost. To ne znači da morate postati vegan, ali znači da dosta vase percepcije I osećaja polazi I od toga šta jedete. Alkalna sredina je sredina gde je nemoguće da se razviju bolesti, a da bismo došli do alkalne sredine u orgnaizmu moraju se izbaciti sadržali puni šećera, alkohola, drugih opijata I  naravno preteranog proteina.
Ceđeni citrusi su vam pola zdravlja.Svako može da iscedi narandžu, grejpfrut ili limun I popije bez šećera. Orašasti plodovi su dobri za sve a pogotovo za mozak. I da ne izigravam nutricionistu ovo su najlakši koraci ka boljem raspoloženju.
Ako nemeditirate, onda makar ujutru udahnite nekoliko puta duboko, hemijski objašnjeno tako mozak dobija vise kiseonika I poboljšava raspoloženje. Možete se čak na silu smejati, držati usne u položaju za smeh jedno 10 sekundi. Mišići šalju mozgu informaciju da je nešto pozitivno u okolini I mozak to percipira kao radost pa vam samo  poboljšava dalje raspoloženje.
Mali trikovi, veliki učinak.Ne palite ceo jedan dan televizor, I kompjuter ako je moguće. Odredite sebi dan za čišćenje, bacanje nepotrebnih stvari itekako oslobadja vašu dobru energiju, ujedno karmički donosi dobru stvar u vaš život.Čitanje I vežbanje 10 minuta dnevno jako povoljno utiče na misli I telo. AKo nemate gde vi skačite u mestu, preskačite konopac u sobi ili trčite gore dole niz I uz stepenice.
Ideje šta raditi sa decom kojima ne prija ovakva izolacija već možete pratiti na mojoj drugoj
stranici
 
I da ne dužim, ideje za čitanje i istraživanje možete naći u mojim notesima
A za sve ostalo najbolje je umiriti sebe I dozvoliti vašoj intuiciji da vam kaže šta dalje. Za početak gledajte malo uveče u nebo a kasnije ćete sami razviti ideje. Ne predajte se strahu,strah se hrani vama, a ne hrani vas.
Probudite se.

Veliko HVALA svim mojim učenicima

Hvala svima koji dele.učestvuju ,čitaju ili su deo mojih časova.Danas slavim 8. godinu rada sa decom i odraslima,držanja časova,radionica i raznih drugih aktivnosti u cilju poboljšanja edukacije i vaspitanja svih starosnih dobi. Imam predivne uspomene u pomaganju deci kao i odraslim ljudima od kojih je jedan od mojih najstarijih učenika čovek od 46 godina uspešno savladao i španski i engleski i našao sebi posao u Čileu, zemlji o kojoj je ceo život maštao kao ljuditelj radio astronomije i ALMA teleskopa koji se nalaze tamo na Atakami. Od klinaca genijalca koji komotno uče naučno gradivo sa svojih 9 godina, predviđeno za 15 i više godina pa do apsolvenata raznih prirodnih smerova na fakultetima, balerina,inžinjera, budućim piscima, već ostvarenim piscima, muzičarima,slikarima pa i vajarima,sociolozima i deci koja tek treba da otkriju šta žele da postanu ili već mogu postati od svega po malo, drago mi je da sam uspela doprineti tolikim velikim ljudima bez obzira na godine, težnje, mogućnosti i nemogućnosti, i nastavićemo i dalje da se družimo jer ovo je moj glavni životni poziv. A bavimo se daleko većem učenju nego što to rade obični marginalni školski časovi. Jedno veliko hvala .
Fullscreen capture 212020 100213 AM.bmp

Dijana Čop Nešić -”Njegova Mračna Tkanja” Recenzija trilogije

Trilogija knjige ”Njegova Mračna Tkanja”

 

”Priče su najvažnija stvar na svetu.Bez priča ne bi smo bili ljudska bića” rekao bi Filip Pulman, jedan od najpoštovanijih pisaca današnjice, prevashodno u domenu knjiga za mlađu populaciju.

Bio je kandidat za gotovo sve nagrade dečije književnosti a za prvi deo  ”Severna svetlost” dobio je čak prestižnu Karnegijevu medalju.

severna_svetlost-filip_pulman_s    ”Severna svetlost” uvod je u fantastičnu mračnu avanturu.. Napisana 1995 ova knjiga  bi slobodno rečeno trebala da se uvrsti u remek dela svog vremena. Ona spaja svetove slične našim I ulazi u domene na rubu poimanja stvarnosti. Prate je drugi I treći deo ”Čudotvorni Nož ” I ”Ćilibarski Durbin”.

cudotvorni_noz-filip_pulman_s        Trilogija počinje prvim dokazom da ovaj svet nije jedini koji postoji u univerzumu I da ovaj univerzum zapravo nije jedini koji uopšte postoji. Uz mešavinu teologije, fizike, filozofije I velika pitanja etike I morala, stvarnost gubi svoju formu a ključ za prelazak u drugi svet ćemo tražiti uz Lajru,devojčicu čija radoznalost je dovoljno snažna da je povede na putovanje sa koga  ne znamo da li se može vratiti.

U svetu u kome Lajra živi ljudska duša ima ime I oblik I odvojena je od ljudskog tela. Naziva se daimon I ne sme nikada napustiti blizinu svog vlasnika.

U Lajrinom svetu postoje ratovi naučnih društava I institucije slične zemaljskoj crkvi.Svi žele Prah, jednu misterioznu supstancu koja ima veliku moć, ali cena da se on nabavi je previsoka. Mada odrećeni ljudi ponajmanje mare za tu cenu.

Povedena nestankom svog najboljeg druga, Lajra kreće put severa na kom se nalazi prolaz u druge svetove ali pre nego što će stići, upoznaće moć kompasa istine, medvede ratnike I veštice koje o njoj nose proročanstvo.

cilibarski_durbin-filip_pulman_s

Iako je uvodni roman bio namenjen mlađim čitaocima, ova avantura fantastike u svojim nastavcima poprima ozbiljnu I mračniju formu.

Prvi pokušaj velike ekranizacije knjige ”Severna svetlost”, pod nazivom ”Zlatni kompas” (2007) naišao je na odbojnost čitalačke publike jer je bio sveden na uzrast prihvatljiv deci, ne završivši se onako kako se završava prva knjiga I ne pokazavši ni trunku  tame I iskrivljene realnosti koju nam knjiga nudi u širokom spektru provokacija I drame.

Pulmanova ideja se možda zasnivala na nekoj nevinoj dečijoj ideji polaska na nezaboravnu avanturu ali je prodrla  u dubine ljudskog ega, borbu za moći, rastrzana između moralnog I okrutnog, između života I smrti, sa lovcima na tuđe duše, hororističnim dubinama ljudskog zla , sa stalnim balansiranjem između  okultnog, psihopatskog I nečovečnog.

 

Pošto je film umanjio veličinu knjige, sam Filip Pulman će režirati svoju seriju o ovoj trilogiji pod originalnim nazivom ”Njegova Mračna Tkanja” u njegovm originalnom nemilosrdnom I doista mračnom ruhu. Kroz ove knjige pruža vam se šansa da budete glavni istraživač ljudske sudbine I provokativnih puteva do moći I znanja. Radnja na rubu magijskih ogleda I nauke eksperimentisaće sa svime što ste do sada mislili da znate o realnosti I poimanju sveta oko sebe. Kao čitalac postaćete sopstevi eksperiment jednog daimona I posumnjati u realnost koja vas okružuje.

Šta biva kad se duša odvoji od nas?

Šta ako vam kažemo  da jedan nož ume da procepa stvarnost a jedan zlatni kompas da pokaže istinu?

Šta ako Severna svetlost nije samo svetlost?

Šta ako živimo u jednoj realnosti hodajući podudarno sa drugim bićima drugih stvarnosti koja percepcija našeg mozga ne može da detektuje?

Ali postoji neko ko ume da ih pronađe.

Postoji neko ko ima I instrumente I zna kuda preći stazu I kako.

 

Filipova ljubav prema pisanju prati ga od vrlo malog uzrasta i od kad zna za sebe njegovo srce i duša žive,nikad skrašeni, na tlu mnogih različitih  svetova. Filip Pulman za sebe kaže: „Prilično sam bezopasan i koristan. Želim da nastavim sa ovim što sad radim, i ne vidim razlog zašto ne bih. Ako pisanje postane protivzakonito, prekršiću zakon bez ikakvog dvoumljenja.“

 

 

Viminacijum, Golubačka tvrđava,Đerdapska klisura, Lepenski Vir-Srbija

Poseta arheološkom parku Veminacijumu, rimskom amfiteatru, rimskoj termi, mauzoleju u kojem je sahranjen rimski imperator Hiostilijan i poseta veličanstvenoj plavoj sobi. Zatim putovanje dalje na Golubačku tvrđavu upravo restauiranu.Ulaz u srednjovekovni grad koji se nalazi na obali Dunava, uz nepristupačnu ali predivnu i impozantnu Djerdapsku klisuru.Poznata je legenda o tvrđavi da se turski komandant zaljubio u devojku te da ju je zbog neuzvraćene ljubavi vezao za stenu koja ju je odvela u smrt. Ta stena postoji i izvire iz Dunava a zovu je Baba Kaj.U velelepnoj tvrđavi izložena je istorija Despota Stefana Lazarevića i čuvenog reda vitezova, reda Zmaja, čiji je bio član.Put nas je odveo dalje kroz Djerdap do kolevke civilizacije-Lepenskog Vira, na predavanje o jednoj od najznačajnijih praistorijskih kultura iz vremena oko 6000 godina pre nove ere a negde i oko 8000,U središtu naselja nalazio se prostrani trg, koji je bio mesto obavljanja raznih rituala. Na osnovu oblika i proporcija staništa može se utvrditi da su graditelji Lepenskog Vira raspolagali određenim matematičkim znanjima što Lepenski Vir uz Vinčanski kulturu svrstava za jednu od prvih pismenih i složenih kultura na svetu. Oko ognjišta su bile smeštene skulpture velikih oblutaka koji prikazuju ljudsku figuru na kojoj je prvobitno oblikovana samo glava. U kasnijoj fazi, skulputure dobijaju oblik ljudske figure i postaju pravi idoli. Na njima su najčešće modelovane ribolike ljudske glave, riba, jelen, a na nađenim predmetima su ugravirane zagonetne predstave: znaci slični koordinatnom sistemu, skice, slova, brojke, predeli.Najpoznatiji eksponati od njih su Praroditeljka, Rodonačelnik i Vodena Vila. Imala sam čast i sreću da pronađem ,među ostalim poklonima od suvenira i majicu za Karolinu sa likom Vodene Vile Lepenskog Vira.

%d bloggers like this: