Кад једном кренем

Кад једном кренем,нестаћу,

кад зоре зазвоне за сетна јутра.

Кроз реке суза веслаћу

нестаће све што је чекало сутра.

Потонућу тамо где се родих

у пепео и шапат ветрова.

Претворићу сузе у стих

уз додир белих сметова.

Не куни магле сањиве

што осмех мој чувају кише.

Моје су очи рањиве

о њима олуја роман пише.

Кад једном кренем,заболећу.

Мој пут је дуг и без кајања

и на прагу испраћаја живећу

срећу са роком трајања.

На овим уснама уморним 

остаће траг лепши од раја

А на очима суморним

блистаће звезде почетка и краја.

Не криви срце очајно

што су га ноћи училе да дише.

Ништа  није случајно

ни ове речи које бришу кише.

Кад једном кренем,остаће

на небеском путу урезан лик

од воде ватра постаће

јер никад не нестаје последњи  стих.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s