Vetre

Vetre, ne napuštaj tako olako ove pećine samoće. Kada zaćuti tvoj huk, ostaće samo isprazna tišina i muk tuge da proprati moja uzaludna nadanja. Ostani kraj mene, makar nagoveštavao oluju koja će moj svet prodrmati iz korena. Ali ostani. Donesi mi kiše, donesi te munje kojih se i sam pribojavaš. Ništa moje tlo ne može potresti toliko, kao tvoj odlazak.

I ne pitaj me zašto mi toliko značiš, pa ti si samo vetar, misliš da si neprimetan, neuhvatljiv , možda i nedostojan, a zapravo me miluješ i grliš, tako , iz daljine, lepše od celoga svemira.

Ne napuštaj olako ove pustoši koje u meni snivaju i čine ove godine, decenijama usamljenosti i ludila.

Pogledaj u moje oči, kojima tvoj nestanak donosi zatišje gore od sumraka…

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s