Sa mojih proplanaka

Ponekad pomislim da me samo planine čuju kada zaplačem i da samo vetrovi razumeju moju tišinu. Oblaci bi mi bili onda jedini prijatelji, donosili bi kišu da ublaže moje rane. Uz kišu se lepše odmori duša. Možda bi mi par životinjica bilo dovoljno da popuni prazninu što ljudi iskopaše u meni. Svakako, bez životinja se ne bi moglo.

Onda bih posebno mesto u svojoj kolibi sačuvala za knjige. One bi me odvele tamo gde ne mogu sama da stignem. One bi mi pokazale sve što srce želi da vidi. Koliba bi onda bila u nekoj dolini, blizu planina i daleko od vreve ljudi. Nisu ljudi krivi što su mnogo puta glasni a iz te buke ne proizilaze mudrosti. Nisu oni krivi što ne umeju ćutati ni voleti. Svi oni nose pesak u svojim džepovima ali mnogi ne isprazniše pepeo iz cipela. Takvi što još gaze tuđa ognjišta ne bi li svoje sagradili, e takvi su me proterali sa mojih propllanaka. Od njih sam se umorila i zaželela svoje kolibice.

A i gde bi našla boljeg čuvara snova od planina ? Njihove visine još nijedna ljudska vreva nije osvojila a i ako ponegde na njima ljudi postoje, to su svakako ljudi koji se, isto kao i ja druže samoćom i  oblacima.

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s