Smrt i njeni hirovi

Znam, Saramago se ne bi složio sa time da mu kradem naslov knjige i postavljam ga kao sažet opis mojih nedaća. Ali nisam pitao cenjenog Saramaga, da li je on proživljavao što i ja, dok je istoimenu knjigu stvarao.

Meni se noću prikaze obrate. Verovatno im je dosadno. Tumaraju mojom sobom i ,možda, iz nehata, sruše po koju stvar na pod, pa se trgnem. Prođu me žmarci, ali brzo se zamislim o nečemu drugom, o onome što sam, i što bih možda želeo biti, te se vratim svome svetu. No utvare su nemirne, a dosadne poput muva. Neće mi srušiti jednu, ni dve već nekoliko stvari. Zovu moju pažnju pa se onda ljute što gledam svoja posla. A kad im se obratim, onda ćute. Verovatno se podrugljivo smeju ali ja to ne mogu da vidim. Ma sigurno se smeju, kikoću i prave od mene ludaka što dvadeset puta ustaje sa stolice i u istu se vraća, svaki put sve razdražljiviji. Namrgođen i besan što mi bića sa drugih svetova remete tišinu.

A Smrt sedi u jednome ćošku i gleda igru pajaca sa ludom.Verujem da uživa, dok čeprkam po raznim spisama pokušavajući bar da se pretvaram da nešto korisno radim, te će me utvare napustiti. Izgleda da sam se prevario, pa tad sam im najinteresantniji.

Smrt me gleda kao zabavni program, možda bi me rado povela da joj budem pratilac, a možda se i boji da onda , na onome svetu ne bih bio tako pun entuzijazma, da se bunim što me zadirkuju. Najpre me zagrli, a to osetim jer me preplavi neka teška tuga. Tek onako, ni iz čega. Onda sednem  i zapitam se šta ću ja ovakav, gotovo uzaludan, ovome svetu? Kuda su se sakrile moje buntovne čižme što su me po svetu kao dečaka, nemirnog i punog strasti, vodale bez pitanja? Pa mi počnu nedostajati, one crne kaubojke, pravljene samo za mene, jer sam oduvek imao specifičan hod, malo zbačen i jači  jednom nogom, da kad gazim, valjda moj trag ostane jasan , u zemlji i putevima, da posvedoči ko sam bio i gde sam se kretao. A i kuda sam stigao. Svi mi težimo ka tome da budemo neizbrisivi. A zato nam se Smrt slatko smeje u lice, razmišljajući o nama isto što mi razmišljamo o njoj-kako jedno drgog nikad nismo svesni, a tu smo, ruku pod ruku.

Smrt me tako grli dok se ne preznojim, dok svoje spise ne pobacam, dok sve svoje odluke ne preispitam, dok se ne pokolebam iznova oko svake…Dok ljubavno pismo što pišem, ne pocepam i bacim u vatru, dok sve slatke reči upućene nekome, ne poreknem, najpre sebi. Dok sve svoje želje ne umanjim, snove spakujem i dok se ne izujem , bosonog, da tako napustim ovo mesto. Da moji tragovi od kaubojki ne posvedoče o tom poslednjem momentu ludila koji me je obuzeo i k sebi pozvao.

No, onda me Smrt više neće. Bivam dosadan ovako oguljen i beo, ponestaje joj želje da se samnom druži. Čim me prozre,opet nemam svoju svrhu. Pušta me iz zagrljaja. Moje snove razbacuje po sobi, želje obilato vraća, gasi ognjište da ne bih svoja pisma više spaljivao , te mi vraća natrag moju čežnju i moja nezaboravna lutanja po sebi.

Ostavlja me razdražljivog, ošamućenog i opijenog paradoksnim trenucima koji mi smotaše mozak i  dušu. Opet pušta na mene utvare, da mi, kao deca starcu, čeprkaju po fiokama i zagledaju moje police sa knjigama.

I tako se iz noći u noć sam sa sobom, i sa njima, borim, nemoćan da se požalim, da me ne bi proglasili ludim.

A Smrt se lako predomisli, i uvek prošeta pored moje postelje. Osetim je u naletu svežine vetra i u sumornim mislima koje me opsednu, te joj se uvek nudim, za slučaj da me poželi povesti, ali ona me neće. Dođe, verovatno, i sama snuždena i neraspoložena, da je moja smešna živahnost i besmisao oraspolože.

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s