PODNOŽJE STARE PLANINE, GDE JE MOJE SRCE OSTALO

To su ta sela, koje urbani ljudi nazivaju zabitima, što su svima nama dala jedno neizmerno bogatstvo i deo sebe. Deca iz urbanih gradova to ne mogu razumeti, ali mogu shvatiti oni koji su došli iz takvih krajeva ne bi li u Beogradu postali urbani.

Ja sam rođena beograđanka, ali imam tu čast i, slobodno mogu reći, privilegiju, što su moji baka i deka došli iz seoceta kraj Stare planine, da odande pobegnu iz siromaštva, a ovde možda otpočnu nov život. I uspeli su u tome. Moj deda Vlastimir je sa svojim zidarskim rukama, sam podigao skromnu kućicu u Kaluđerici kraj Beograda, da bi svojoj deci pa i deci njihove dece, ostavio nešto vredno.

Ta kuća nije samo kuća već i spomenik trudu i upornosti koju jedan skroman čovek ,kakav  je on , zaslužuje.

Ali ma koliko bila lepa svetla ovog grada, beton je uvek beton, kad tad , srce se stegne od čežnje za prirodom juga Srbije. Zato su moja leta bila najlepša, moje detinjstvo provedeno u seocetu svakog raspusta , gde smo ja i moj brat čekali kraj školske godine samo da odemo iz Beograda.

Beograd je lep, ima svoje jedinstvene čari, ali planine zovu, Pusta reka odande, mami. Brdsko planinsko područje ima svoju magiju kojom opija. Dečije igre su bez prestanka, razdraganost se oseća u vazduhu. Vredni ljudi sela uvek imaju posla, a deca ih čine besmrtnima. Mnoštvo životinja, sa kojima bivamo bliski majci Zemlji koja nam svoja bogatstva ćutke ustupa.

Na selu naučiš da deliš, da voliš i poštuješ, da daš prednost drugome, da voliš iskreno i bez igara. Tamo su ljudi otvoreni, spremni uvek da pomognu, spremni da ti se nasmeju zauzvrat, da ti kažu ‘’dobar dan’’ iako te ne znaju, i da te pitaju ‘’čija si?’’, gde ti onda ponosno pomeneš svog pradedu Kostu Stojkovića i prababu Mladenku, koje su svi poznavali u selu. Prababa je bila vredna domaćica i držala veliko domaćinstvo svojim radom, a pradeda stolar i domar u seoskoj školi, te se njegovih dogodovština i humora prisećaju mnoge generacije. Zvali su ga mudracem jer je neretko okupljao decu kraj vatrice i pričao im razne priče o životu i ljudima. Deca bi ga pomno slušala.

Ja nisam imala priliku da ga lično upoznam, znam samo da je umro tih dana hladnog Novembra kada sam se ja rodila, ali su priče o njegovoj dobroti i njegovim anegdotama meni izgradile sliku o tome ko je on bio i koliko je samo bio poštovan.

Kako onda poreći lekovit i poseban život na selu, kad je to onaj jedan deo života bez koga se ne može ispuniti duša. Priroda koja je neumoljiva , šume iz kojih nismo dolazili danima kući, dok smo znali šta je kampovanje. Pa po koji vuk koga sretneš na nekom proplanku i shvatiš da ti neće nauditi jer si ti prijatelj njegove zemlje na kojoj boravi, kao što je on prijatelj tvoje. I pogleda te, odmeri, oseti u tvojoj duši devojačku ljubav prema tom mestu i ushićenje zbog boravka na istom, i prođe kraj tebe, kao i svaki komšija tamo. Ponekad ti se učini i da te očima pozdravlja, jer u njima ne krije bes i glad, već neko sveznanje, ljudima nepoznato, i neko poštovanje prema nama što sa prirodom delimo dušu.

Noći su tamo najlepše na svetu, na većoj nadmorskoj visini negó što je Beograd, bliže smo nebu. Vazduh je nešto razređeniji i znatno čistiji te je nemoguće ne posmatrati beskraj. Čak iako nisi zaljubljenik u zvezde, one te prosto mame.

Dok nije bilo struje po banderama duž ulica, šetnje selom bile su svojevrsno magične i romantične. Sa svojim društvom sam umela da kupim semenke za grickanje i da obiđemo nekoliko krugova po mrklom mraku ulica, gde svetlo daju samo kućice uz njih, da možemo da nazremo kuda hodamo. I nije bilo straha da će nas neko noću sačekati ili napasti, niti smo se plašili divljih životinja koje nas nikad nisu dirale. Stoga smo kući dolazili kasno, uživajući u pogledu na nebo. A zore su dolazile rano, te nas je prvo jutarnje sunce okrepljavalo i dizalo iz postelje. Nismo imali potrebu da spavamo do  deset-jedanaest sati. Čak i u šest već smo bili na nogama, uživajući da prošetamo do prodavnice i poručimo hleba, ako već nije bilo onog domaćeg zamešenog kući.

A  uživanje je bilo i posećivati njive, vinograde i voćnjake, deliti radove sa drugim ljudima. Uživati u puno smeha i u učenju kako se koja biljka sadi ili okopava ako je potrebno, i kako se dobija vino iz grožđa. A iz vinograda smo obavezno sakupljali kornjače koje smo nosili kući da bi uživali u njihovom društvu. Al odmah posle par dana nam je bivalo žao te smo ih puštali u polja detetline da vode svoj život.

Pravili smo telefone od plastičnih čaša jogurta i od konopca, i zaista ih spajali od prozora na prozore  da bi komunicirali. Konopac je fino prenosio zvuk te smo uživali u tim skromnim i interesantnim izumima.

Ono što mnogi nazivaju –salaš, a mi na jugu zovemo –koš za kukuruz, bio nam je omiljeno igralište. Unosili bismo stare krpare i daske i pravili kućicu kada nema kukuruza da ga popuni. Tu smo provodili po ceo dan a ljuljaške i druge veštačke lijane po dvorištu, nisu bile izostavljene. Nismo se plašili po kog pacova, miša ili slepog miša koji nam nekad pravi društvo, a na potkrovlju šupa su redovno bili oformljivani osinjaci koje nismo dirali ali se nismo ni plašili prisustva pčela i osa oko nas.

I jedna cela životna priča je potrebna da bih opisala dogodovštine svog najlepšeg mesta iz detinjstva, jer kako starimo, to nam ovo ubrzano i urbano vreme oduzima delić prilike da provedemo svoj odmor na mestima koje najviše volimo. Zato za njima čeznemo jer što smo stariji to se ono od nas udaljava, proplanci bivaju strani, a ritam brzog života uzima svoj danak.

To  je moje selo, gde je moje srce ostalo, te čujem zvukove životinja što me u snovima bude, žubor reke što mi miluje kosu i neumoljive vihore kroz te divlje proplanke koji ne prestaju da me dozivju k knjima.

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s