Дијана Змија -Кад једном кренем

Кад једном кренем,нестаћу,
кад дуге обоје сетна јутра.
Кроз реке мира веслаћу
нестаће све што је чекало сутра.

Потонућу тамо где се родих
у пепео и шапат ветрова.
Претворићу сузе у стих
уз додир белих сметова.

Не куни магле сањиве
што осмех мој чувају кише.
Моје су очи рањиве
о њима олуја роман пише.

Кад једном кренем,заболећу.
Мој пут је дуг и без кајања
и на прагу нестанка живећу
срећу са роком трајања.

На овим уснама уморним
остаће траг лепши од раја
А на стазама суморним
блистаће звезде почетка и краја.

Не криви ноћ што прилази
када откуца време својих моћи
по мене вечност долази
и ја са њоме морам поћи.

Кад једном кренем,ћутаћеш
кад тама моју светлост дозове.
усамљен, трезан лутаћеш
док небо присваја моје снове

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s