Nosim Nebo Na Leđima Svojim (Više puta nagrađivana priča)

Ostah sam, poput mučenog Atlasa. Sam bijem bitke i sam se bojim. Moje su vam pustinje pregoleme a iz najdubljih bunara ja ispijah vodu. Usahle su ove čemerne usne kojima nikada ne beše dosta. Hodao sam pod najlepšim nebom i na travi koracima, vešto slikah slobodu. Tad ne beše nikog meni ravnog, da svojim pričama greje tuđa srca. Voleo sam jednu, drugu, treću. I ne marih za potoke od suza što ostavljah za sobom. A ne marih ni za sitne grehe, ni za ljubav koju sam uskraćivao. Lutao sam gde je duša htela i pobegao od svakoga ko bi me učinio svojim. Sa raznih sam strana sveta vetrove dozivao. Mamio sam osmehe svih zvezda i spavao pod okriljem snova od meda.

Zaboravih samo jednu stvar, da s’ godinama glad počinje i mene prožderavati… Da se žeđ ne da istopiti više. Zanemarih povike i plač i ne htedoh gledati sa strane. Al godine su brzo zamnom trčale dok sam časovnike svoje gasio, a oni se sami iznova pališe. Otkucavaše tako dosledno svaki sat. Navikoh se na yvuk što meri vreme i to ne ono što će stići već samo ono što zamnom ostaje.

I jedne noći usnih noćnu moru gde zmije više ne menjaju kožu, gde se kiša više ne miče sa tla a nebo osta uvijeno u oblake ko u zavoje od magle. I probudih se sav znojav i trezan kao da sam ugledao duha. A onda gorka istina sede kraj mene . I tad shvatih da moje  oronulo telo više ne držu uzde svoga duha. Ne može ga u stopu pratiti niti mu se ikad više primaći. Sve što htedoh još da uradim, osetim i vidim sve to nestade. U krevetu od jada i bola osta starac,  usamljeniji od svih pustinja koje je prešao. Bez ijednog glasa da ga teši i bez toplih ruku da ga greju. U svom sam, životnom putovanju, izostavio najglavnije od svega. I prolomi se krov nadmojom tišinom, zapljusnuše me pljuskovi od suza. Nemoćan i tek svestan praznine, zaželeh se smrti kao šećera. Ja čekah nju da me uzme a i ona je mene istot ako čekala. Samo kako sati očaja ne nestadoše, ja shvatih da se prokletstvo u meni odomaćilo. I smrt ne htede svom prijatelju pomoći, već me ostavi na raskrsnici bespuća. I sve kazne tada su mi stigle, za sva slomljena i ostavljena srca; za sav moj smeh što je drugome darovao suze; za bahatost i bezdušnost moju što je samo svoje puteve negovala i pratila…Pa se celo nebo sakupilo, sva bremena i sva osećanja. Sjatiše se na mojim leđima i ostaše tamo za večnosti, da ja živ polako umirem a da se nikada ne domognem smrti. Ostah sam poput mučnog Atlasa, nosim nebo na leđima svojim.

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s