Dijana Zmija -Dok padam u nebo

-Jesi li video zvezdu padalicu? Upravo je proletela.

-Nisam. Kako si uspela da je vidiš?

-Iovako je u toku meteorska kiša. Očekivala sam preko deset meteora na sat.

-Zaluđuješ se, ljudi više ne gledaju u nebo.

-Šteta. Ja od njega ne mogu da se odlepim.

-I ne moraš, jer odande i dolaziš. – Izgovorio je moj otac pre odlaska na spavanje, dok je upijao u sebe svež vazduh sa terase.

Ujutru se više nije probudio.

Nisam osećala ni tugu, ni nelagodnost. Nešto, duboko ukorenjeno u meni, je znalo da je on napustio ovo vreme i mesto, i postao stvaran negde drugde, daleko od nas koji ga poznajemo i volimo takvog kakav se pokazao za svoga života.

Ljudi oko mene nisu bili svedoci moje svesti. Ja sam putovala univerzumom brže nego što su oni stigli da pomisle na njegovu veličinu i veličanstvenost.

Još su živeli u svojim kavezima ljubeći slike i sažaljevajući svoje promašene živote.

A ja sam letela. Bila sam slobodna.Upoznala sam svetove , ljude I neljude iz drugih galaksija, svedočila borbama, trijumfima I porazima, napredku I nazadovanju mnogih bića I naroda.

Kada je otac, koji nije poznavao moj stvarni svet, otišao, ljudi su se pribojavali da ne postanem usamljena. Govorkalo se da sam sama na svetu. Šta je to samoća ako nije upravo svetu u kome sam?

Nemogućnost da podelim to što zaista jesam, sa ljudima, stanovnicima ove planete, za koju ni ne znaju da nisu jedini koji je nastanjuju. Oni, koji ne razumeju čak ni osnovne zakone fizike, kojima levitacija izgleda kao magija a teleportacija kao čudo, oni bi me, u najmanju ruku spalili na lomači, iako je to , za ovaj period njihovog življenja, izašlo iz mode.

Na tako  maloj planeti, ljudi poprilično vole da izigravaju vlasnike iste, pa te kroz eone progone ako se istakneš I isplivaš iz grupe.

Razumeli su me samo jedan stranac I jedan poznanik, kako sam često nazivala oca.

Poznanikom sam ga smatrala jer nije znao moje tajne a imao je mudrosti za života kao da je svaku svojim rukama stvorio. Bila sam mu data na poklon, kao još neka bića poslata na Zemlju. I svako je imao svoju misiju, a moja je bila da naučim prizemnost , dubinu ljudkse duše koja je fascinirala univerzum, kao i njene nemire. Poslali su me kao bebu sa planete Eugenie, nikad poznate zemljanima.

Otac je izgubio ženu i dete koje je to jutro rodila.I ja sam u svome svetu bila siroče te je računica bila jasna. Vrhovni predstavnik naše planete predložio je nešto što je za naš svet bilo sasvim normalno .

Za života na Zemlji sam ispunjavala sve obaveze sem očekivanih osobina da budem tiha, poslušna i prilagodljiva. Otac se jako ljutio  zbog toga a ja sam ulagala neizmerne napore da se uklopim. Pa ipak nisam uspela. Nije mi bilo izbrisano pamćenje kao mnogim bebama koje šalju u druge svetove, te sam se sećala svih života koje sam prošla. Ta moja mudrost i svespoznaja sveta je oduvek čudila oca. Znam to, mada mi to nikada nije rekao.

Škola mi je teško padala jer na jedan sistem nije bilo moguće priključiti toliko različitih mozgova. Posebno sam bila omražena među pametnim i priznatim učenicima. Mrzeli su svako pitanje koje postavim jer nisu imali na njega odgovor sem podužih filozofija kojima nije bilo kraja.

Plesala sam na kiši, sećajući se kiša sa daleke Eugenije. Jer na njoj sam proživela više od sedam života, i onda bila poslata negde za šta nisam imala saznanje ni da postoji u univerzumu.Čula sam samo bajke.

Milioni galaksija su između Zemlje i Eugenije. A na Zemlji me, sada, više ništa ne zadržava da ostanem.

Shvatila sam svrhu svog boravka ovde tek kada je otac napustio ovo mesto. Trebao mi je njegov životni vek i moja cela mladost da shvatim. On je želeo da bude zapamćen. To je jedno od najdubljih čežnji zemljana, težnja da budu besmrtni. Da žive i posle smrti. Da oživljavaju i umiru u pričama i povestima koje za njima ostaju. Da sa istim žarom osećamo njihovo prisustvo, kada se o njima govori, i onda kada oni nisu fizički prisutni, a možda ni duhom. Možda duhom već žive u sasvim drugoj osobi, možda su ono stablo ili list, ili cela planeta za sebe…Mi to nikada ne možemo tačno znati…Ali je bitno da ostanu upamćeni. Zato su se vodile ljubavi i ratovi, predavao se život i rađali su se novi…

Zato su Zemljani kao ljudi koje su pripisali bogovima, bili poznati u međugalaktičkim prostorima. Niko nije težio da bude najveća sila i snaga kakva je materija-da postoji i pretapa se iz oblika u oblik, a da je neuništiva. A  Zemljani su jedini narod , koje sam za toliko svojih  života upoznala, koji je težio ka toj moći. I očigledno ju je posedovao. Knjige, pesme, slike i propovedi, bile su jedine bitne snage očuvanja besmrtnosti. Ime koje dobiješ po rođenju, simboli koji te zauvek prate. Svaki čovek imao je bogovski velike razmere i bio vredan pamćenja i pričanja njegove životne priče.

Na ovoj sam Zemlji, pronašla i svog saputnika koji je dolazio iz još udaljenije galaksije negó što je bila moja.Stavros je nešto  što bi na Zemlji nazvali –dete bogova. Duga plavo-pepeljasta  kosa i oči od zelene magije, same su pripovedale priče o njegovom poreklu.

Upecao me je jednim pogledom i tada sam znala da će nam sudbine zauvek biti povezane.

Čudno je to koliko godina unazad i unnapred čovek pročita gledajući nekoga u oči na samo nekoliko sekundi. Još je čudnije da je vreme iluzija.

Stavros je , dosledno ljubavi, propratio moje ćutanje kada je otac napustio ovaj život. Propratiće i život kraj mene, daleko od svojih korena. Jer dom je tamo gde ti počivaju misli, gde ti leži srce i gde se uvek vraćaš.

A ja sam se uvek samo Stavrosu vraćala. Bila sam njegova izgubljena putanja koja ga je vodila do povratka sebi.

I ove noći, sa još jednim rojem kometa što se prepliću na večnom svodu iznad mene, ja dodirujem očevu ruku, sedeći u Stavrosevom zagrljaju, potpuno opijena zanesenošću nad životom. Čujem očev glas negde u svojoj glavi gde me milioniti put pokušava ukrotiti rečima i obuzdati pravom očinskom ljubavlju.

A ni ovaj put ja neću biti poslušna.

Pogledom sam čitala Stavrosove misli, osvajača moga srca i svih mojih stvarnih i nestvarnih svetova. Raširih krila od čežnje i nemira, pogledah pod zasut zvezdama i poželeh od gravitacije da me pusti na put bez povratka. Poslušala je i vinuh se ka putu za Eugeniju, sa Stavrosom kraj sebe koji je oduvek pratio taj zov divljine u meni,koji je obožavao.

Krenusmo tamo gde se rodih i osetih kandže samoće kako se konačno pretvoriše u pepeo i prah.

Krenula sam tvojim stopama, oče.

Vodi moje puteve, dok padam u nebo.

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s