Dijana Zmija -Rock and Roll je jedino što nam zauvek ostaje…

Pregrmeli smo i najbuntovnije dane osnovne škole…beše to davna 2002. godina kad sam svojim buntom bila primer čitavim generacijama vidno šokiranih ljudi…jer tad nije bilo mnogo ovakvih, a osnovna škola je važila za ustanovu strogih pravila…

To beše onaj prvi nesigurni korak kad sam svoji prirodno plavu kosu ofarbala u buntovno crnu…Majka mi to nikada nije oprostila…

Pa sa svojih 14. godina, prvi ispadi tapiranja 2004..i sve te frizure i stajlinzi koje odlično pamte moji profesori iz srednje škole…Večna zaluđenost Alice Cooperom po kojoj su me uvek prepoznavali…i sva ta divna društva, koncerti i svirke koje su tinejdžerske dane učinili nezaboravnim…

I nije kraj…kreiramo nešto novo, oduzimamo od starog, menjamo se da ne izgledamo tako kakva je danas pomama za izgledom kod rokera…i opet smo za korak dalje, još uvek i zauvek u vodama heavy metala koji se , kao materija, transformiše u nama i transformiše nas…ali nikada ne umire…

Znate ono, kada vam roditelji uvek govore da ste posebni, dok vi zaista to ne postanete? E onda oni ne bi  baš želeli da se toliko izdvajate od sveta…Šta će reći ljudi? Nije normalno da svi toliko bulje u vas kada hodate gradom. Sramota je majku, a nekad i vaše prijatelje.

Ljudi ne razumeju zašto imate toliko crne odeće. Zapravo oni misle da se vi i ne presvlačite…možda i ne kupate, jer svaki dan crno je jednolično, ma koliko komada odeće da promenite.AL vi to volite. Trenutno, to je na vašem meniju oblačenja i uklapa se uz tvrd zvuk koji nosite na diskmenu.

Da, to je bilo vreme kada je diskmen, odmah za vokmenom prestao da bude upotrebljivan. Dok su se pojavili telefoni koji mogu nositi melodije, ja sam već uveliko izašla iz srednje škole. A ploče? NJih i dan danas ima svaka pristojna rock and roll kuća. One ne zamiru. Sada se još I vraćaju.

I zamislite onda jedan zatvoreni svet čudaka koji nije nešto bio preterano prisan sa ljudima oko sebe.Voleo je svoj mir, ma kako drugi pokušavali u njega da se ušunjaju.

A oni su dolazili ,dosadni kao muve, samo da vide I samo da pitaju. Koja je razlika između mene i njih? To što nosim kaubojke verovatno me čini vanzemaljcem. Možda ne koristim pluća za disanje? Il jedem nogama? Ko će ga znati. Sasvim je sumnjiva ta moja naelektrisana kosa na glavi. Normalni ljudi se češljaju i zapravo normalno je da prate norme. Ja sam normama nekako izmicala. Stezale su se oko mene, al sam ih držala na dovoljnoj distanci da kažem-ovo sam ja, a vi ste svet za sebe…

I bilo je tako. Vremenom su se moji školski drugovi oslobodili u mom prisustvu, više im nisam bila predmet za istraživanje te su onda oni preuzimali ulogu mog advokata da me brane od naleta drugih radoznalih glava…A kada se celo odeljenje naviklo na moju muziku i shvailo da sam čovek kao i svi drugi, onda se popularnost mog omiljenog pevača Alice Coopera, raširila velikom brzinom kroz školu. Sve do profesora, gde sam izvlačila nezamislivo bolje ocene ukoliko se ispostavi da i oni vole njegovu muziku.

Al je uvek bilo onih što su se bečili na mene kada se pojavim. Nesvesni moga inteleka i dalje prestrašeni da bi sa mnom stupili u bilo kakvu vrstu komunikacije, zvali su me sektašicom, iako se nikada nisam deklarisala po pitanju veroispovesti i stavova o tome.

A ja sam podgrevala vatru jer sam im govorila da jesam sektašica jer SEKTA na latinskom znači-izdvojen i poseban, pa dok sam ja u glavi to videla kao sasvim logičan naziv za moj buntovni karakter, drugi su zapravo  razmisljali kako petkom uveče pijem krv i vikendom žrtvujem životinje na groblju. Ništa od toga, naravno , nije bio slučaj. A čudno je bilo što su i odrasli vrlo često to mislili.

Sećam se da je jedna drugarica meni dónela knjigu koja govori o tome kako da prepoznaš da li ti je prijatelj u sekti, i rekla je da joj je majka to za svaki slučaj kupila. Naravno da sam ja bila taj-svaki slčaj.

Nekad su predrasude prelazile granice šale, pa sam još u osnovnoj školi bila sačekivana posle časova da bi me zasuli teškim rečima, a nekada su bacali i brojanice u mom pravcu. Valjda da ih zaštite od Đavola.

Vremenom sam navikla na takvu vrstu ljudske plitkosti, ali me to nije sprečavalo da sa dobro zabavljam. Morala sam se pomiriti sa time da ljudi nemaju široka shvatanja što se iče muzičkih žanrova, i da to što sviram gitaru ne znači da pevam pesme Satani. Zapravo, kada sam primljena u školski hor, mnogi ljudi su se čak žalili direktoru na nedopustivu odluku da neko  ‘’kao ja’’ , peva crkvene pesme. Naravno, žalbe su bile odbačene.

Ali, na stranu to kako ljudi gledaju na mene, kako sam ja gledala na njih imalo je mnogo veći značaj jer su različitosi među nama učinile mnoga moja prijateljstva daleko vedrijim i čvršćim.

Svirali smo po tinejdžerskim bendovima. Tad smo mislila da radimo nešto veliko, neki su nastavili i zaista uradili nešto veliko od toga. Mi, ostali, smo na kraju završili sa najlepšim iskustvima i uspomenama na đačko doba. A i dan danas zasviramo nešto ili iskomponujemo po koju pesmu.

Škola se delila na one koji me ne podnose i one koji me obožavaju. Isprva sam bila teško prihvaćena a onda se broj mojih prijateljstva znatno povećao. Voleli su moju ogromnu kosu, majice bendova, činjenicu da sam na rancu izvezala imena svojih omiljenih bendova, i što sam uvek spajala malo verovano ili nespojivo. A u biblioteci sam jedino ja bila redovna. I profesorka srpskog je znala i očekivala da postanem ili Pisac ili prevodilac, jer sam neizmernu pažnju poklanjala književnosti, na svoj način naravno. A odeljenje mi je u čokoladama plaćalo da im radim pismene sastave , te sam u jednom danu pisala i po trideset različitih tema za srpski jezik.

Bio je to najbolji pokazatelj da kreativnost leži u svakom rokeru, i da nije nužno da muzika i oblačenje određuju nečiji karakter. Zapravo nije nužno da oslikavaju negativnu ličnost. Tako sam ja učila od mnogih ali su mnogi učili i od mene. Menjali smo se zajedno. Predrasude su počele da se iskorenjavaju iz našeg društva i svi smo stasavali u potpuno interesantne i nove  osobe.

Svirke i koncerti su ostali…promenili smo samo način kako im pristupamo. Vidici su nam se proširili, pogledi na svet izmenili, ali su ostali oni koji su sa muzikom srasli i uvek je nosili sa sobom i na sebi.

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s