U zanosu našeg beznađa

Skučeni zidovi ovoga stana me svake večeri prognaju na terasu. Tu, sa moje ’’visoravni ’’sedmoga sprata, promatram zidine tuđih ’’dvorova’’. Ljudi tamo u njima, zgužvani sede, natrpani stvarima današnjice…Guše se u svojoj postojbini; svako pred svojim ekranom: telefona,monitora, televizora… Ušuškani su u iluziju slobode dok sve dublje tonu u ropstvo kojim su zavladale te ’’pametne’’ stvarčice.

A i zašto ne bi bile pametne. Pametan je svako ko prostim lažima omađija čoveka i osiromaši mu duh. A mudar? Takav je retko ko. Taj što zna od jednog dobra da napravi dva, i da od nesreće izlije svoj pehar za pobedu. Retki su oni koji sa takvim stvaralačkim duhom hodaju ovom Zemljom. Ponajmanje u gradovma.

Glupi li smo,što ne tražimo više mudrace , pa se tešimo ovim usamljenim ludilom betonskih utvara u kojima živimo. Natrpani jedni na druge, u svakoj zgradi,u svakom kvartu, i ne vidimo uže na kome visimo. Tek nadomak ponora, zaneseni slepilom, i dalje ne gledajući gore,vać samo tu pred nosom, grabeći što nam ne pripada i bežeći od onoga sa čim smo rođeni.

Al ,o ovom istom asfaltu i betonu, niko od nas ne razmišlja preko leta. Tek kad zima zakuca na vrata i poseti nas u pratnji tišine, suočavamo se sa demonima usamljenosti, sa tim istim betonskim dusima.

Poneko od nas i promoli glavu kroz prozor ili izađe na terasu da se nadiše svežeg vazduha a tu ga sačeka Mesec, kao sudija, da mu meri snove i namere. Zatiče svog usamljenog saputnika, posve praznog, pustog poput planinskih vrhova što su vetrovima ogoljeni; Čamotinja se nastanila u njemu a on se, kao mazga pod teretom svojih gradskih nedaća, povija do poda. Puca poput suve grane žalosne Vrbe . Jeca sebi u bradu, ne bi li žalbom umilostio život.

Tako, mi ostali, postasmo bezumni. Noću kraj izmaglice palimo cigaretu i kad nas pozovu ovi  duhovi usnulog vazduha, hrlimo ka  njima kao bezglavi prosjaci što hrle ka vodi, nikad dovoljno najedeni i napijeni u presuhlom pustinjskom paklu.

Prkosimo gradu, i vetru i vremenu. Pred mesečev  istraživački pogled, uspravno stojimo,  nadahnuti da golm rukama nosimo plamen. Onaj plamen strasti koji nikad ne umire u nama.

Za obične ljude, mi smo samo fleka na hartiji postojanja. Prevše drugačji da bi nas neko razumeo, previše jednostavni, da bi se uklopili u komplikovane šablone rutine.

Brojim večeras usnule prozore i po koju noćnu pticu što hukom lomi smiraj . Ali zapazim i ja ponekog bezumnika što, željan noći, isto koliko i ja,provodi sate na svom tronu, na terasi. Gleda u mom pravcu, iz daljine betonskoga džina, i verovatno i njega zanima,koliko i mene, od čega se onaj drugi tako vešto spašava.

Izolujemo se tako, od izmorenog života u gradu što nalikuje svim ostalim gradovima sveta. I svaki je ponaosob vešt u svom zadatku-da zadrži čovečji duh daleko od slobode koju nam je divljina,kao majka, stvorila.

I da li nam se, taj pun Mesec ipak podsmeva? Ili nas teši? Ili se gasi?

Da l mu je dosta zavijanja planinskih vukova, što iz nas, svake noći, izlaze za čoporima?

Da li bi sa našim čežnjama menjao mesto, a da mi preuzmemo njegovu daljinu i smiraj? Ili bismo se, prokleti, i tad pokolebali, na pragu ostvarenja naših snova.

Koji bi nas to demon, opet, na Zemlju spustio? U gradove vratio? Iz šume izgnao?

Vreba li naše bezumlje između sna i postelje ili se žar zova slobode u nama gasi pod  hladnim, usahlim zidinama stvarnosti?

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s