Okovani slobodom

Da li sloboda opisuje jedan postojani zakon koji nam dopušta da se vodimo svojim željama i zahtevima ili je to neko sasvim promenjljivo stanje duha jednoga čoveka?
Verujem da bi se mnogi složili sa prvim, da je biti slobodan zapravo biti neograničen u svojim mogućnostima, ali kada bi malo razmislili shvatili bi da je pitanje slobode mnogo više od toga. Jedan čovek je slobodan da ne poštuje određene zakone ili principe ali svako od nas kad tad dođe do tačke kad mora da okusi sopstvene reči. Svi smo mi nekada rekli ”neću nikad” pa smo onda došli u situaciju da ” nikad” pretvorimo u ” došlo je takvo vreme da mora…”. Dešava se svuda, u porodici, u braku, u međusobnim odnosima prijatelja ili dece. Ako danas kažem svojoj majci da ne želim da razgovaram sa svojom sestrom i da to pravo niko ne može da mi oduzme, u pravu sam, sada i ovoga trenutka. Ali jednoga dana kada ja budem majka i pogledam svoje dete koje ne želi da razgovara sa svojom sestrom da li ću i onda reći detetu ” u pravu si”? Naravno da ne.
Ukoliko dečko danas poželi da ode na žurku i da se provede, pa da dođe tek ujutru kući, zar on nema pravo da kaže svojoj devojci ” slobodan sam da izlazim kad hoću, ti nemaš pravo da me menjaš ili da mi određuješ sa kim da se družim” ? Ima pravo na to. A onda dođe situacija kada njegova devojka poželi da ostane duže na nekoj žurci. Tada dečku više nije tako svejedno i tog momenta ne smatra da reči ” nemaš pravo da me menjaš” imaju težinu. A šta je sa tim da je društvo koje dečko ima možda loše i da na njega utiče krajnje negativno? Da li i onda devojka ”nema ” pravo da mu kaže da joj se to društvo ne dopada? (Čak iako on takvu izjavu može da shvati kao napad na njegovu ličnost.)
U oba slučaja, kao i u mnogim drugima koje možemo samo zamisliti, ljudi teže da za sebe naprave određenu vrstu zakona koji će im garantovati pravo na slobodu i na ponašanje koje oni žele da primene u datom trenutku. Nijedna od tih osoba neće sebe staviti na mesto onih koje osuđuje ili od kojih nešto zahteva. Za tako nešto potrebna je, najpre, određena emotivna zrelost . U vremenu u kome danas živimo gde je vreme novac, zahtevi su postavljeni na najvišoj lestvici. Razumevanje se nekako izgubilo. Razgovor takođe. Parovi više vole da provedu vreme impresionirajući jedni druge garderobom,ponašanjem,izlascima, nego što konkretno govore jedni drugima o onome što im smeta.
Moramo biti svesni da je kritika nečijeg ponašanja vrlo često pokazatelj samih naših nezadovoljstava, nego što je to ,kao što treba da bude, konstruktivno ukazivanje na problem koji je na putu svog rešenja.
Naš bes, nervoza i sve druge posledice globalizacije, zatežu ljudske odnose.Pri takvim situacijama pucaju spone. Niko više ne radi na rešavanju problema. Lakše je ostaviti ili je lakše otići. Zato danas prijateljstva gube na vrednosti a tu ne zaostaju ni porodični odnosi. Mi biramo samoću koristeći slobodu kao izgovor. Želimo naše mesto u svetu, naš karakter, da budemo primećeni i zapamćeni, da se o nama priča; Da nekome budemo predmet divljenja. Zarad toga lakše je da nalazimo izgovore za naše ponašanje. Lakše je reći ”neću” , ”nemaš pravo ”, ”ne zanima me” nego sesti i zamisliti se, razmisliti da li danas radimo pravu stvar. Da li to što smo nekoga od sebe oterali ili što smo nekome rekli da ne može da nas menja, nama pričinjava zadovoljstvo? Da li , kada odustanemo od nekoga ili se posvađamo sa voljenim bićem mi zapravo odnosimo pobedu? Da li onda slede sati spokoja ili se nezadovoljstvo u nama gomila? U ljudskoj je prirodi neka klica zvana ponos. Nešto što ne postoji ali nas paralizuje. Mislimo da je ponos ta sloboda što nam ne dá da iko drugi ima reč u našim životima sem nas samih. Imam novosti za vas – nije tačno da smo uvek mi sami kovači naše sreće.

Možda imamo svoj zamišljeni svet, svoje knjige koje volimo, muziku,način razmišljanja ali nismo sami na ovome svetu. Tu je razlika u slobodi. Slobodni smo da mislimo, da nam se nešto ne dopada, da možda želimo ono što ne smemo, da mrzimo kada smo nezadovoljni. Imamo zapravo pravo na sve. Ali realizovanje tih prava u potpunosti nas neće učiniti srećnima a ni slobodnima. Lopov ima pravo da krade jer je to ono što u tom momentu on smatra slobodom, ali je sloboda isto tako kažnjavanje koje mu sledi od zakona.
Interakcija između dve razlićite slobode je zapravo život. A ono što pravi balans u toj interakciji je pravi smisao slobode. Moje pravo i vaše pravo je u pravu ali je pitanje koliko sam danas ja u pravu u odnosu na vas ili vi u odnosu na mene sutra. Nemoguće je da svi grešimo na isti način. Zato ću ja koja ne želim da razgovaram sa svojom sestrom razmlisliti da li bih volela da gledam tako nešto kod svoje dece, isto kao što , na primer, danas moja majka vidi u meni i svojoj drugoj ćerci. Zato će dečko razmlisliti da li je bitnija žurka ili kvalitetno provedeno vreme uz osobu koju voli.I pre nego što danas kažemo reči zbog kojih će nam sutra biti žao, sešćemo i zapitati se koji su to razlozi zbog kojih druga osoba nama donosi tolike neprijatnosti. Ili ćemo promeniti perspektivu- možda neprijatnost koju osećam nije uzrokovana delom neke druge osobe?
Kao u šahu, o jednom problemu možemo razmišljati iz mnogih uglova. Iako gotovo ceo svet povlači poteze pa tek onda razmlišlja, možda bi ponekad bilo lepo da umesto toga samo zastane. Kada damo svom nezadovoljstvu nekoliko trenutaka i kada prestanemo pothranjivati ponos, perspektiva stvari se znatno menja.Postajemo mudriji. Postajemo pametniji. Umesto izgovora koristimo razgovor; Umesto inata, razmišljanje a umesto da nam pokretač sukoba bude ‘’ Nemaš pravo …’’ on se pretvara u ‘’ Možda i imaš pravo’’. Tek tad ćemo postati slobodni, kada sami shvatimo da je sloboda dar koji se ne razbacuje ali ni ne preuveličava.
Muž i žena imaju pravo da rade šta god žele i pojedinačno izlaze kuda god hoće ali kada je reč o ljubavi, imaju pravo takođe da jedno drugoga menjaju; Da jedno drugom ukazuju šta im kvari vezu a šta poboljšava,čije ponašanje ovoga puta nije bilo primerno i šta može da se promeni. Najuspešniji brakovi zapravo ovako funkcionišu. Kod njih je ponos zanemarljiva imenica.

Samo reč bez značaja. Ali ljubav, ona je inspiracija za sve. Oduzimanje nekome prava da vam sugeriše na nešto ili poželi da se bolje ponašate, nije nužno pokušaj da vas promeni. Isto tako promene na bolje nisu nešto što nas čini slabim karakterom samo zato što je neko drugi danas dao predlog da svoju nervozu transformišemo u nešto kreativno, na primer. Kontrolisanje, manipulacija i sl. su sasvim druga priča kada je reč o ljudima koji žele da nas menjaju. Najpre je najbolje pogledati cilj promene na koju neko želi da nas navede. Uostalom ako je krajni cilj pozitivan ,šta je loše u tome i ako smo se promenili?

Čak iako to možda danas nije bila naša ideja. U krajnjem slučaju dve osobe koje konstantno menjaju jedna drugu, ka boljem, imaju mnogo više izgleda da ostaju u dugom i zdravom odnosu nego što bi se to desilo sa dve osobe koje jedna drugoj neprestano nešto brane i negiraju.
Poklonimo jedni drugima po ogledalo,da vidimo u svom odrazu ono što činimo. Tek onda nećemo imati potrebu da raščišćavamo stvari ‘’oko za oko’’, pa će onda i svet imati manje izleda da ostane slep.
Dijana Zmija

Advertisements

2 thoughts on “Okovani slobodom”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s