Glas Nemira

 

Vođen opijenom izmaglicom zime

Povedoh buntovnike , probudih zore

U noćima dugo dozivao ti ime

I želeo  da pogledaš ka meni ,gore.

 

Noćas prolaze armije svetova

Kroz svoje teške nebeske pobede

Nisi primetila ni jedan od letova

Koji je ka tebi mogao da me odvede.

 

Sit sam svih grubih, samrtnih granica

Što nas daljinom i bolom spajaju

I omiljene knjige gde poslednja stranica

Priča o bajci koju svetovi razdvajaju.

 

Besan sam od sitnih bačenih reči

Sve sam ih, pismima ka tebi slao

I što je nemoguće mogao sam preći

Da bih ti poklonio što niko nije dao

 

Noćas sam izgubio more pobeda

Al sam ti snove darivao blagom

Ostalo je samo da se pripoveda

Kako sam nestao potpuno, beztagom.

 

Pogledaj sanjive mesečeve oči

Kada poželiš na drugi kraj svemira

Pozovi me, daću ti još jednom moći

Da budeš glas mog najluđeg nemira.

 

Ti si moj uzdah, nimfa od Plutona

želim samo tebe za kraljicu ludila

pod haljinama od šapata sutona

sakrvaš  strasti sa kojim si me budila.

 

Prepusti se zovu što noćima snivaš

ugasi nemir kad  vatra poludi

popiću otrove što od mene skrivaš

I onda me nikad ti više ne budi.

 

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s