Dijana Zmija -Slom svitanja

-Što se opet ljutiš? Zašto gubiš glavu kada ne ide kako zacrtaš?

Da li si znao da i Đavoli vole tvoje snove? O, da, noćne su more njihova kreacija- šaptao je jedan glas.

-Ma ne brini. Pozovi noćne more k sebi. Uvešće te u tajanstveni svet pun boja i mirisa. Otrezniće te. Ono što je u Đavolima dobro je da ti zapljusnu istinu u lice, baš kada najviše boli. Ali makar ne ustuknu. Ne lažu.- šaptao je drugi glas.

Onda se javio i treći:

-Ne traži krivce. Nekome je život dat kao robija. A , tebi je, moj čoveče, sada svejedno. Izgubio si sebe. Suzama se nećeš sebi vratiti.-

Čovek je osluškivao sve ove glasove ponaosob. Vrzmaše se oko njega kao roj pčela. Stiskao je zube, bacao predmete. Na čas bi ga umor savladao pa bi, ošamućen, prilegao da odmori. Onda bi g anaglo neka misao prekinula u tome pa bi iz kreveta, kao hitac, skakao opet na noge, zaboravljajući šta je zapravo hteo.

Jedva se pribrao pa prozbori sebi u bradu:

-Zašto je tako teško biti shvaćen i biti voljen?

Prasnuše u smeh glasovi, kao gromovi iz vedra neba. Srušiše se kao kiša od kamenja. Rasuše se po čoveku, zajedljivim osmesima.

Ali čovek se nije makao.Stajao je tako umoran i težak.

-Šta je tebi?- oglasiše mu se kao jedan –Gde si video da nešto tako veliko ima srećan kraj? Sve što vredi, život protera kroz reke ponora i brzake ludila; kroz vatru besa i oluje nemira;. Sve što na kraju ostane je toliko sitno i izmoreno da nam se dokotrlja do stopala tek onda kada više nismo u stanju ni disati.

Možemo g aponeti kao spomen, dok kročimo na onaj svet, da nam se Dusi siti ismeju kada vide gde smo potrošili život i sebe. Podređeni isčekivanju i osvajanju mitskih dolina.-

-Okrutni ste, lutalice, što ovom čoveku zamerate ljubav,-zajeca čovek- Nije li vam dosta mog jada i praznine već se mojim pepelom u srcu još pothranjujete.-

Zgrabi čovek knjige i pobaca ih po podu. Uze kaput i hitro istrča iz kuće na ulicu. Pozvao je taksi, rekao željenu adresu dok se preznojavao od neuglednog pogleda vozača.

Kada je stigao pred kuću što ga je turobna i pusta gledala, kao da su vekovi života u njoj umrli, ona ga pozva k sebi.

Čovek pokuca na škripava i pusta vrata. Ne beše nikog da mu otvori.

-Ne kucaj više, čoveče od ludila. Ne zovi senke koje su te pre mnogo godina već ubile. Vrati se nazad u svoje košmare, snovi su davno napustili ovo ognjište.

I čovek nemoćan, mrtav da živi, poluživ da umre, obrisa suze sa imenom žene. Prokle život koji joj je bio uskraćen sa njim, i krenu dalje istrošen kao broj ove adrese.

Glasovi stadoše da ga pesmama otprate.

I oni su , tako bezumni, razumeli njegova svitanja bez  pobede.

 

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s