Srce Uranije

 

Ovako se ja osećam
isključena iz sveta.
Gde ljudi ne vide nebo
mene pozdravlja kometa.

U zagrljaju zime
njih muče noćne more,
dok moje srce korača
za zvezdama, tamo gore.

Sa teleskopom u sumrak
razmenjujem priče
dok ljudima dani
jedni na druge liče.

U mrklome mraku
sa tišinom zborim.
Na nebu se rađam
i uz Mesec volim.

Ranije se budim
da pozdravim Zoru
i vetrove drugove
što putuju ka moru.

Ovo nebo spaja,
sve te strane sveta.
I zvezde što grlim
vidi cela planeta.

Al’ trenutak večnosti
što sumrak nam nudi
mnogi i ne primete,
zaludni su ljudi.

Mesečeva svetlost
ih doziva glasno,
al’ oni su umorni
za ljude je kasno.

I dok oni žurno
svu magiju obilaze
u sanjive noći
meni zvezde s’ neba silaze.

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s