Dijana Zmija -Večna oluja na Jupiteru

Sa ovoga sveta si mogao otići samo tako kako si na njega i stigao-uz zemljotres i divlje vetrove. Kao da su morali pompezno da najavljuju baš tvoj iskorak na ove staze, bilo je potrebno da se oglasiš stizanjem, da te primete.

Nekako, prinčevi se u svakome svetu prepoznaju po svom dostojanstvu postojanja. Nemiri kojima se vode, se na njihovom licu ne primećuju a tišina im je postala drugo ime.

Takav si bio i ti, moj brat po kršenju svih pravila i prijatelj koga sam stekla za večnost. Bez imalo drame i uz mnogo ponosa, nikad nisi nosio naočare protiv sunčevih zraka jer si poznavao univerzum mnogo bolje nego što sam ja stigla da ga upoznam.

Ipak, najbolji susreti uvek su vremenski ograničeni. Valjalo bi da onaj ko vredi poseti što je više svetova jer bogatstvo tvoga uma i način razoružavanja zlih i besposlenih, koriste svuda. Zato te nisam zadržavala.

Sećam se prvog puta kada si mi pokazao kako se posmatra zvezda Danica, a onda smo se zajedno smejali tome što ljudska bića olako mešaju nebeske pojmove. A možda su im i svi isti. Jer da nisu, već odavno bi otkrili sve tajne njihovog postojanja i onog čuvenog pitanja :’’ Zašto smo baš ovde?’’.

Al nisi mi dozvoljavao da se bavim glupostima i prizemnošću drugih. Na tome sam ti zahvalna, uštedela sam sebi na vremenu i na snazi.

Ali jedno nisam od tebe uspela naučiti-a to je pomirljivost sa ljudskim rastancima.

Iako jedva čekam da i ja posetim te druge svetove i da se raznolikošću brilijantnosti obasipam bez vremena i granica, ne prihvatam ograničenost ljudskog života ni uma.

Zašto ne bismo mogli zadržati zauvek neki lik, neki oblik sebe, svoju omiljenu školjku, pesmu, ples…Nismo li zavredneli za večnosti svoje borbe , umiranja i rađanja, još jednu šansu da na svoju ploču u memoriji zadržimo neke bitne stvari? Da se ne mučimo sa bespotrebnim sećanjima nego da se svojatamo kada srce za to oseti potrebu.

Al mi nisi odgovor na to dao. Baš kao i svaka najlepša stvar koja kao kometa pada na Zemlju, kratkotrajno ostavi upamtljiv trag na nebu a onda se bezlična strovali i nedugo zatim bude zaboravljena u običnom kamenju gde svi liče jedan na drugi.

Valjda si se uplašio da i ti ne budeš nekome sličan pa si svoj kratkotrajni let kroz život ugasio najlepšom vatrom. Ne zameram ti, samo bih volela da sa tom kometom opet posetim neki napušteni krater, neku staklenu kišu ili prerije od metana i sumpora, neshvatljive ovom svetu koji sebe stavlja u centar otkrića a ne vidi da je centar promene kao i svaki svet koji se rađa, cveta i zamire.

A često se pitam kuda se uputio moj sjaj i hoću li se i ja ugasiti kao to uzavrelo neobično kamenje koje hita u bezputnim pravcima živeći samo taj momenat.

Al ne brini, našla sam te na jednom od svetova, verovatno si tamo duže bio privremeniji nego ovde, ostavio si mi znak jer si bio uveren da ću te pratiti pogledom ovih magičnih skalamerija što nazivaju teleskopom. A i bez traženja ja sam te pronašla, ljudsko srce se ne miri sa odlaskom prijatelja iako ćemo se ponovo sresti.

Nastavi vihore besnila koji proizilaze iz tvoje pobune. AL takav si bio i za života ovde-večiti nemir i opseda neumoljivog što nije znao da sedne, skrasi se i primiri svoje divlje obale.

Nekad se javiš kroz magične kiše ili me uputiš  u šetnju Mesecom, a nekad zaćutiš kraj zvezdanih planina pa se javiš padajući opet u prelazak na drugi svet. Probudiš me svojim prolaskom i podsetiš da se probudim, da krenem, da nikada ne stajem jer ako zastanem makar i da se odmorim od života-odneće me nečije tuđe hitanje.

 

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s