Dijana Zmija-Besputna Lutalica

Tamo, daleko, kada pogledaš prema jatu od sedam Zvezda na nebu, tamo je domovina nekom koje bio rad da napusti planeta Zemlju.

Al nemoj misliti da je On to tako hteo, samo nije znao, vođen strašću i neostvarenim željama, kuda ga one mogu odvesti. A stigao je, čak i da se nije pitao kako, stigao je tako da se više nikad nije mogao nazad osvrnuti; Zapitati da li je dobro izabrao ili se možda nazad vratiti, u topao zavičaj gde su smeštene sve njegove priče, one izrečene i one samo njemu znane.

Imao je teško i siromašno detinjstvo, nekome to nije bog zna šta, a nekome kao njemu bilo je najlepše. Živeo je u proplancima i u kući prekrivenoj trskom. Budio se sa prvim Suncem i vraćao kući sa prvim Mesecom. Nekada su g azore vodile do planina. Poznavao je svaki trag životinja, svaki kamen i strmi prelaz između kotlina i potočića. Golim rukama je tamo lovio ribu. A kada udare hladne i bezumne zime, radostima nije bilo kraja. Tada su sva deca iz kraja kao i deca one dece koja nikad ne postaju odrasli, jurila niz padine sa svojim ručno pravljenim sankama; Otimali su se za skije, utabavali nove is ve krivudavije staze, ne bi li se što duže i dalje klizali. Nisu znali kada je počinak ni kada je vreme za jelo, okupirani zimskim igrama, pod najčistijim noćnim nebom, slušajući vukove u gustim šumama što su nedaleko, živeli su zemaljski raj. A leti? Leti Mu nikoga nije bilo ravnog da zauzda taj čamac koji on napravi, i poseduje splav kakav je On imao. I kao dečak i kao mladić, svojim je rukama stvarao čudesa. Jednoga dana, taj umetnik sa proplanaka, zapao je za oko ljudima iz grada. Malo je vremena prošlo pre negó što su ga uspeli odvući u betonske građevine, u buku, u metež i sivilo dugih besanih noći. Isprva se, kao is vaki stranac, nije snašao, bio je šeprtlja i kao naivno dete, verovao svemu što se dalo verovati. Nije znao da grad nije iskren poput šuma i planina i da se njegove oči stapaju u iluziju izmišljotina.

No, dopalo mu se, da mu se prividno dive, svi oni koji su pokušali da dosegnu do talenata koje je imao. Niko mu nije iskreno, kao nekad kad je bio dete, tražio i otimao sanke jer ih je za sebe želeo. Ne, ovde su ga ponosno tapkali po leđima, stiskali mu šake, rasipali komplimente kroz pića i cigarete. U dimu od zanosa, mislio je da je našao mesto bolje od onoga u kom je odrastao.

Nedugo zatim, pronašao je ženu koja nikad nije volela njegove priče iz detinjstva i što ga je molila da pastirske detalji iz svoga života, u društvu zaobiđe. Zbunjivala ga je svojom lepotim i domišljatostu, sa vremena na vreme nežna poput zimske idile, a vrlo često okrutna i prema njemu i drugima, prava gradska dama koja u čoveku ne traži čoveka.

Ali radost mu je dolazila posle nekoliko godina, dobio je sina i život za koji da se bori. Kako je sin rastao, tako je on kao otac polako ostajao bez snage za životom u gradu, u toj buci koja nikada ne prestaje. Dok su godine prolazile, stizale su vesti sa proplanaka njegovog detinjstva, o ocu koga je zaboravio, o majci koja je umrla bez svoga sina da mu kaže koju toplu reč za kraj. Nizale su se suze, čoveku što je zaboravio odakle potiče, i nemoćan da smogne hrabrosti, da ode u svoj rodni kraj, nikada mu se više ni pismom nije obratio. Čuo je tu i tamo o njegovim drugovima iz detinjstva, nekima što dođoše u grad posle njega te ih je gradski život upropastio. Ali neki su i ostajali na proplancima sa reklama, da se druže noću sa zrikavcima i žive uz miris pokošene trave. Taj je miris ostao urezan u ovoga čoveka koji više nije znao kuda je krenuo i da li će se igde moći vratiti.

Jedne je noći ugledao kometu koja ga je podsetila na očeve oči. Stajao je tako, na litici izvan meteža, kraj svog automobila. Stajao je i udisao sav vazduh koji je hteo za sebe da prigrli, da se nasladi, da se podseti. Ali to nije više biot aj vazduh koji dopire sa ledenih bregova niti su čisti mirisi lelujali okolo. Ne. To je njegova uobrazilja koju je stisnuo u svom sećanju, koja ga bode ko trnje po džepovima koje nikako da isprazni da se oslobodi.

Zatvorio je svoje oči, stisnuo ih u tolikoj želji da opet bude tamo gde nikada nije bio niko ko je u svojoj torbi pohlepu nosio poput tereta. Stiskao je sovje oči, nije se dao vratiti stvarnosti i za tren oka, čovek koji je stajao kraj svog automobila, više nije ostavio trag.

Tek tamo kraj sedam Zvezda, proletela je kometa, možda ju je i zapazio neko. Odnela je divnog čoveka u drugi kraj neba kog zovemo univerzum. I ponovo se rodio neki dečak koji je živeo u sličnim proplancima, kraj planina sa vukovima i kraj žubora reka i potočića koje s eogledaju u mnoštvu zvezda. Ali je taj mali, neiskvareni dečak, nosio neku tugu u džepovima, ne znajući odakle je ona potekla, zauvek je sa njim hodala i šaputala mu poput usana dragog bića…al ion ta bića nije znao jer se tek rodio, sećaš li se? Nije naslutio da li je došao na početak ili ga je početak podsetio na kraj?

 

Dijana Zmija

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s