Dijana Zmija-Putnik Samoće

Postoje reči koje samo tišina može da ti kaže
Sa njom se rađaju putevi koji pripadaju samo tebi
Kada bi progovorila morala bi da te slaže
Jer te pod svojim okriljem više čuvala ne bi.
 
Traže te vetrovi što te nagnaju na grehove
Postao si vladar njihovih tišina
Živeo si lutajući i i noseći vekove
Na plućima samoće gde rađa se prašina.
 
Pa ni zimske vejavice nisu više krile
tragove tih stopa,putnika samoće
Lagano su iz tebe slatki otrov pile
dok si zagubljen carovao palatama hladnoće.
 
Gde god da za tobom krenem putevi se gube
Iz mesečevih očiju pokradala sam sjaj
No magle su navikle da svoju tamu ljube
Pa ne uspeh sustići svoj izgubljeni raj.
 
Još samo stepski vukovi pričaju mi bajke
Da su nekada sretali tog vesnika noći
što ne zna za ljubav ni zagrljaj majke
i možda tim šumama više neće proći.
 
Čak ni vreme ne lomi uspomene od stakla
Što donose nemire s’ prvim tragom hladnoće
Neukrotivi duh o koji sam se spotakla
Za zagrljaj ledenog putnika samoće.
 
Dijana Zmija
-Evo jedne napisane 2012
 
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s