Dijana Zmija-Povest Neumoljivosti

Ima jedna priča o mojoj baki i deki. Oni koji su mi bliski znaju priču o mom deki, sinu tesara, jedinog mudrog čoveka sela, to je bio moj pradeda Kosta koji je neodoljivo ličio na NIkolu Teslu i kao domar radio u trošnoj školi u selu na podnožju Stare planine.
Bili su jako siromašni iako su svi bili zanatlije. Deda je bio jedno od petoro dece.
I ponet trbuhom za kruhom, upravo moj je deda došao u Beograd da , kao zidar, uspe i sebi napravi život, te postane kultivisani građanin. U tome je i uspeo ali kako je uspeo to samo on zna. Po stranu muke i nedovoljno podrške od ljudi koji su mogli da mu pomognu, deda je stvorio divna prijateljstva i zahvaljujući svom umeću, kao zidar tada dobre firme putovao je svetom, postao gospodin u svakom smislu.
Ali priča koju želim da ispričam jeste ta kako je on, herojski, ukrao moju baku njenom vereniku. Jer baka je imala teškog oca, iz isto tako siromašne porodice, koji je bio , ne samo ženomrzac neko i kockar. I u to vreme, on je moju baku stavio u zalog-kao žensko dete, da je uda za kojekakvog besposličara jer nije imao da vrati dug od kocke. A baka je u to vreme viđala mog dedu a njen otac nije hteo da čuje da se njih dvoje venčaju jer je i deda iz siromašne porodice.
Ali deda je bio buntovan i babu je malte ne -ukrao-i naterao njenoga oca da svoje dugove plati kako zna i ume, a da svoju ćerku ostavi a miru. Tako se baka udala za dedu i sa njim i njihovo dvoje dece pošla za Beograd, gde su se iz bede ipak, skućili, osnovali divan dom koji je bio skladan i pun bezbrojnih mudrosti sve do njene smrti.
A ovo je priča koja, kao i mnoge dedine, mene podstiče uvek da se borim, i da nađem moguće iza nemogućeg.
Baka na žalost nije uspela da se kultiviše koliko deda ali je ona uspela da od celog komšiluka stekne životne prijatelje, koji su nam se nalazili u dobru i zlu. Komšiluk koji kao da mi je cela rodbina. Ona je uspela da me učini domaćicom, da me nauči strpljenju i mudrosti pronicljivosti ljudi, da mi ukaže na tradiciju i sačuva najbolje kvalitete žene u meni. Još uvek je govorila kao da živi na selu, a to mi je oduvek davalo toplinu tamošnjeg života. Deda je , za razliku od nje, gotovo beograđanin, svojom odmerenošću, stilom, govorom ali i načinu zavođenja svakog slušaoca njegovim mudrim pričama iz sveta, njegovog života, detinjstva, pa i siromaštva i skromnosti i poštenja koje je za života gradio.
Delim ovu priču sa vama da razmislite o pojmu nemogućeg i da preispitate nekada, kada vam zatreba odluka o životu ili ljudima.
Baba i deda su imali skladan brak skoro pedeset godina i jedno drugom su bili ne samo oslonac nego po potrebi i vodič, i anđeo čuvar i najbolji kritičar. ALi su se od bede i ljudskog zla borili zajedno i nikada nisu sumnjali u to zašto jedno drugo vole.
Dijana Zmija
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s