Dijana Zmija-Pred Očima Zavesa

Pričala bih priču

Al nemam kome da je kažem

Kada bih je rekla celu

Ljudi bi mislili da dobro lažem.

Al istina je uvek tamo

Gde razum ne prilazi blizu

Gde sve od sebe uvek damo

A nismo nekome ni u biranom nizu.

Pisala bih pesme

Al bojim se, neće ih pročitati

Oni koji kasne

Za onima što ljubav ne umeju pitati.

Zapalili smo reči

Koje srca naša već tužno poznaju

Što ne znaju kako se leči

Ono što duše nikad ne bi htele da doznaju.

Otvorili smo krila

Ne bismo li ka snovima krenuli

Ali to što sam u zori snila

Su tragovi oštri, koji bi sami uvenuli.

Ćutke ćemo učiti

Lekcije teže od smrti i života

I uvek će nas mučiti

Savršenstvo gde stanuje  lepota.

Sačuvali smo veo samoće

Koji nas štiti od usuda duše

Postali smo deo hladnoće

Zidovi leda štostalno se ruše.

I tako jedno kraj drugog

Prolazimo poput senki ništavila

Lažemo da nemamo vremena za tugu

Ta nas je maska u crno zavila.

 

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s