Dijana Zmija-Suze Perseida

Svet se pretvara u led, dok ja gorim. Još uvek postoje sitne duše koje veruju da je život pa i ovo mesto na kom smo rođeni, negostoljubiva pojava, ali nije. Univerzum je negostoljubiv. No, mi, ljudi, uvek umišljeni, puni neke svoje veličine, ne vidimo ništa iznad horizonta. Uvek se okrećemo sebi, i počinjemo od sebe.

Neko bi pomislio, da kada poletimo, umemo ceniti ono zemaljsko, istinsko, satkano u našim nitima čovekolikim, ali nikada, nikada do sad nismo bili tako okrutni i tako bezdušni.

Opčinjeni savremenošću, žurbom za neiskrenim, gonjeni strahom od smrti, strastima koje nam zamagljuju srca, netrpeljivošću prema vremenu i prema vrednostima…mi smo osuđeni da pokraj ovih svemoćnih nebesa, sami na ovom tlu, izgradimo pakao u koji ćemo se spustiti.

Povukli smo zastore, odaljili se jedni od drugih a ipak dišemo jedni drugima za vrat. Hoćemo da budemo tu, u centru pažnje,a opet nedodirljivi, savršeni, bez mana i greške. Ne gledamo gore, ni gde gazimo, ni kraj koga prolazimo, koga trebamo čekati i ko već nas čeka. Ne, nije nam dovoljno, mi bismo stalno više. Život je bio nepravedan prema nama kada nam nije obezbedio sva bogatstva, sve uticaje, svu moć, odmah po rođenju.Jer to je naše jedino viđenje savršenstva i idile. To je naše jedino viđenje ispunjenosti a zapravo, mi smo samo svirepe životinje, kojima je greškom data privilegija da se uzdignu i budu iznad Zemlje, te postasmo bespovratno izgubljeni i pokvareni do srži.

Želim da verujem da mi ovaj svet nije dodeljen po kazni niti da sam ja dodeljena ovom svetu, želim da verujem da je ovo samo jedna od mnogih mojih usputnih stanica. Da su Perseidski pljuskovi bili moj prevoz ka utočištu, onom koje je odavno sprala neka nova kiša, i koje su već odavno zavejali tamni snegovi. Odnela ga je ruža u vetru koji se ovim putevima više neće zaputiti.

Bliska mi je tišina jer me podseća na moj rodni beskraj-onaj svemirski što guši svaki vid pobune. Gde vatra u njemu tinja samo za sebe, nemoćna da dospe u krajeve koji joj nisu namenjeni.

E pa ljudi su ta vatra, previše vatre na ovako malom mestu. Srećom voda i suze će to sprati.S ramotno bi bilo da ishitrenost pokosi mudrost jer ipak je ovaj svemir jedno oličenje reda, a ne haosa, čak iako smo  mi, ljudske lešine, nemoćni da razumemo njegove trikove.

Pozna jesen se primiče, i svaka maska pada polako sa lica onih koji su se toploti previše radovali. Ali ona je veštačka jer ne dolazi iz srca. Strasti su svima pokucale na vrata i probudile demone pohlepe, požude i očaja, ali je vreme da i one krenu svojoj kući. Uz zimski smiraj, vratiće se osmeh nevinim dušama kao i snaga onima koji su na vatru bili slabi.

I ove nebeske suze, bar će na kratko zaćutati te će svojim tihim pesmama poslati putnike po stihove, da nam se na Zemlju, opet u vidu čuda, sreća vrati. Bar na kratko, do beskraja i nazad, za neke od nas kojima ovo mesto, nije kuća, pa više ni sklonište, već samo usputna stanica ka nekom boljem sutra.

 

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s