Dijana Zmija-Na Pragovima Sećanja

Uvek se čini da svi putevi vode nazad u detinjstvo, a da oni koji vode iz njega nisu pravi niti uopšte potrebni.Terani smo da kročimo njima i da postanemo ljudi, što ranije i što brže.

Dok smo sasvim mali, miljenici porodica i društva, idealni smo za igru, za šalu, za bezbrižnost . Kada odrastemo, negde se izgube sve te divne simpatije prema nekadašnjem detetu u nama. Postajemo prolazni,bespotrebni, nedovoljni. Da li je ključ u ljudskoj prirodi koja se uvek olako zasiti čudima života ili smo naprosto lako zaboravni koliko ona vrede?

Kud god da se uputim, sebi se opet vraćam a ono što u sebi nosim, ne mogu prepričati ni hiljade bajki. Ostao je u meni nemir koji me vraća na onu bezbrižnost i radost, koja je danas retko kome priuštena. Sećanja me vode u kuću, neki bi rekli u siromašan dom. Skroman možda, ali siromašan nikako. Tamo gde ti se ljudi raduju i posvećuju, tamo leže bogatstva i sve tajne sreće. Bili bismo pusti kada ne bismo imali sećanja da nas uvek vrate na naše izvorsko postojanje.

Sećam se svojih sitnih godina, Sunca što se u rano proleće prelama kroz prozor naše kuhinje. Nosilo je neko skriveno uzbuđenje, polet ka uzvišenošću življenja. Iako sam bila sasvim mala, i tada nisam mogla da shvatim , znala sam da je taj osećaj poseban i da ću mu se uvek vraćati kada me život nanese na puteve neprohode za snove.

Sećam se svoje suknjice u boji livadskih leptira, i svake Trešnje na koju me ona nije sprečila da se popnem. Sećam se uskih ulica i dece koja su se bezbrižno družila kao i pojedinih ptica koje sam rado čuvala u babinoj korpi za namirnice.

Sećam se žubora reke u koju su se obližnji potoci ulivali, i prelamanja sunčevih zraka što donose spokoj među nemire. U tim su se vodama utapale moje želje, snovi i nadanja, i daleko putovale do časa svog ostvarivanja.

Jedan je most iznad reke grlio sva moja šaputanja, čuvao šum vode i vodio moju dušu do smiraja. Čak su i planinski vukovi, druželjubivi prijatelji mog detinjstva, zapamtili prizor te večnosti, bez straha, bez laži i suza.

Sećam se vremena jeseni kada nas kiše nateraju da dane provedemo u kući, sa svim igrama u porodici, mirisa kolača i lepih razgovora.  Zimske idile nosile su sreću, svaki praznik i priprema za dolazak poklona.Radovali smo se istinski, bez razmišljanja šta će nam doneti sutra, želeli smo samo da zauvek živimo te trenutke, zato su ostali satkani u moju bit.

Sada kada sam bačena na nesigurno tlo zaborava i vremena gde više ne postoji nevinost, skromnost  iskrenost u ljubavi , zahvaljujući ovim slikama, uspevam da isplovim dalje, ka nekoj privremenoj obali novih nada i novih stradanja.

Sećam se jedne žene koja je u očima nosila sav teret života, čije su me oči pratile od svitanja do sumraka,svaki dan, i čije bogatstvo sam shvatila tek kad ih je potpuno i zauvek zatvorila. Viđam je i danas, na nebu među najsjajnijim zvezdama. Verujem da joj je dodeljen orden hrabrosti zbog svega za šta se u životu izborila.

Dijana Zmija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s