Dijana Zmija-Ljudi koji su postali miševi…

Nismo mi krivi, kažu jedni, društvo nas je nateralo na to.

Nismo imali uslova…Život nam je bio težak…Ne znaš ti šta sam ja morao da prođem…

Izgovori, izgovori, samo neki izgovori da se lakše proda priča o tome ko smo sada i što nismo ono što bismo mogli biti. Po mogućstvu bolje, srećnije, veće, vrednije , angažovanije…

Angažovanije? Da to je ta reč koju sa teskobom izgovaramo. Jer da bismo bilo šta postalo, mi na tome moramo raditi…Ali stran nam je rad. To zahteva jednu neprekidnost zalaganja, jedan trud koji je vrlo često nama mrzak. Zašto mrzak? Jer smo lenji. I ako nas je društvo ičemu nateralo da težimo to je bila lenjost.

Dat nam je TV kao prosečan i neadekvatan prozor u svet. U svet koji možda neko drugi želi da vidimo jer to što mi treba da gledamo, to ne znamo ni sami šta bi. ALi je zasigurno da nam je pristup velikom broju informacija ograničilo kretanje, fizičko , mentalno ali i emocionalno.

Trudimo se da se da se ne trudimo. Što smo iz teže situaicje proizišli, to nam je lakše da kukamo i pričamo o svemu što bismo mogli samo da je bilo drugačije. Ali nije, eto tu smo gde smo. Ne bismo da radimo za druge al ne bismo ni mi da držimo svoj posao. To je naporno, to je obaveza. Ne bismo  da volimo mnogo, zapravo kome to treba i ko šta ima od toga? Lepše je biti ušuškan u svoju samoću.Raditi šta se hoće…Dok nam ne dosadi ili dok potpuno ne zanemoća naša sposobnost da se sa drugim bićem povežemo.

Komunikacija, ključ spajanja sa ljudima se svela na prepiske o ” Ćao, šta ima” i ” Evo ništa, kod tebe?”. Kafa i kafići, posebna divna mesta gde možemo slobodno gledati u svoj telefon bez mame i tate da nam cokću i pitaju kad ćemo -se zaposliti /popraviti ocene/srediti sobu, sebe možda, život…Ko zna?

Praznici su posebna stvar jer idemo svuda gde ne moramo da se zalažemo  fizički a ni emotivno.Bilo bi fino iz kurtoazije biti pristojan i prozboriti sa kime koju.Ali je bitna hrana jer hrane kući nemamo.Za slavu se zna, taj dan se kući ne jede ništa.Čemu onda trpeza kod onog kod koga idemo?

Gde smo stali? Ogledalo? Hm to volimo najviše, kao i kupatilo gd emožemo dugo da se pozabavimo svojim sopstvom. ALi onim površnim, pa ne mislite valjda da ćemo se zamarati sad i sa time kako možemo postati bolji ljudi, partneri, prijatelji…Ko ima z ato vremena? Na instagramu ćeš naći gomilu, tu je fejsbuk, tu je tviter i ako baš mora neka žurka.I to samo ako se neko dovoljno oduševi nama, e onda ćemo d aporazmislimo o razgovoru i kafi. Ako mnogo protivreći to znači da nikad ne bismo mogli da budemo u istoj prostoriji.zamislite da ste sa nekim ko ne klima stalno glavom na sve što vi uradite i mislite?

Težak je život nas miševa na ovoj zemaljskoj kugli.Ne znam da li su vam rekli, tu ljudi mnogo i nema. Zovu je zemaljskom jer ih je verovatno negde i nekada bilo. ALi sada bilo bi zaista strašno da se usude i progovore sa ljudima koji im nisu slični.Bilo bi nezamislivo  da se potrude oko teških stvari a bilo bi čak i stravično da zavole ljude koji ih ne idealizuju i koji istinu vole više od slatkih laži.

A ako ipak sretnete nekoga ko je takav, pošaljite ga meni.Postoje i miševi koji bi da budu kao veliki ljudi, a evo baš meni  se desilo da mi je i miševa preko glave.

 

Dijana Zmija

Advertisements

2 thoughts on “Dijana Zmija-Ljudi koji su postali miševi…”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s