Dijana Zmija-Noć Kada Je Veliki Medved Napustio Nebo

Putovalo se putanjama nesputanih svetova dok su sazvežđa bila nit koja nas drži zakačenim za Zemlju. Bila su naš kompas i jedna vrsta iluzije da postoje nepromenjene mape života ovde i čuda na nebu.

Verovali smo u zvezde, u snopove svetlosti koji izbijaju iz njih, verovali smo i kad se nije dalo verovati. I onda kada smo planete po njima nazivali, i kada su komete opet za nas bile neke zvezde koje padaju. A padali smo samo mi, s našim ushićenjima, snovima, strastima. Goresmo dok se dogorevati može. I utihnusmo poput tišine setnih praskozorja.

A  sa jedne male, dobro pozicionirane terase, mogla su se videti jata večnih drugova, sazvežđa su bila moja nit sreće koja su mi se javljala kao da sam se ponovo rodila.

Velika su to kola, govorili su stari, postoje i mala, vuku jedna druga. A to je bilo sazvežđe svih polarnih svetova, veliki Medved , veliki putokaz severa.

Uputila bih se često smerovima besputice, i nalazila bih se sa liticama sa kojih se samo skakati može.Povratka nije bilo, te sam se uvek bacala u pad ka  onome što sam nalazila, makar mi to značilo i tminu, večnost bez svitanja. I uvek sam se u nekom drugom svetu, ponadala novim svetovima. I uvek na nogama dočekala, i sa zvezdama gradila nebeske mape.

Ljudi su odlazili i dolazili, mešali su se mirisi, graja , noći i svitanja. Bilo je tu mnogo suza i usamljenosti, ali su se desili i odgovori na mnoga moja pitanja. Spajala sam se sa nespojivim , borila sa nepobedivim, i opet nekako naprečac, nađoh put do kuće. Zidala sam gde su cigle padale po mojoj glavi, i opet se uzdizala  poput statue što niče, nepomična, nedodirljiva.

Sve su to ciklusi kojima ni mag ne bi mogao ući u trag, i koje ni najveštiji pisac ne bi mogao osmisliti . Sve je to život pod okriljem ovih zvezda, savežđa večne milosti i nemilosrdnosti pod kojom se rodismo.

I onda kada pod tone, kada vetrovi olujama raznesu moju tugu i šaptaje, i opet sam tu na terasi bez svitanja, zagnjurena svojom glavom u oblake.

Ali nije tačno da su nebeske mape ostale nepomične, nešto se i tamo gore desilo a možda su se konačno mojih tužnih nemira naslušale. Otkinuše se lanci Medveda što je željan severa tužno stajao  bdeći nad smrtnima. No i on se verovatno zaželeo slobode , te je u nju zakoračio ne misleći na svitanje.

I kao i u čoveku, kad vetar raznese ruže i trnje, tako je i na ovom svemoćnom svodu ostala rupa nepopunjiva čak i za slikare.

Medvedu se nije ušlo u trag, velika su kola uhvatila punom brzinom svoje košmarne snove. A nebo će svojim oblacima govoriti dalje, kao što iza čoveka ostaje samo priča, koliko se veliki i neuništivi tragom beskraja uvek zapute, pa i onda kada ih to pocepa da zauvek ostanu nezakrpljeni, neopisani do kraja, nezavršeni , nezašiveni i potpuno ocepljeni od slika koje grade sećanje.

 

Dijana Zmija

Advertisements

One thought on “Dijana Zmija-Noć Kada Je Veliki Medved Napustio Nebo”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s