Category Archives: Stories /Price/ Las Historias

Dijana Zmija -Odričite se lako stvari-ali ne i ljudi.

Odričite se lako stvari-ali ne i ljudi.
Svako od nas je imao babu i dedu ili roditelje koji nesnosno gomilaju stvari u kući. Na tavanu, u podrumu, po krcatim ormarima, ostavama, plakarima, fiokama, ćoškovima i budžacima. Toliko, da ni ne znaju šta sve imaju sem ako ne daj bože moraju da kreče i rade generalku . No i tada ljudi se ne odruči nečega što im godinama skuplja prašinu.
Ako je dečija odeća onda čuvaj za sledeće, ako su tesne farmerke iz srednje škole, onda čuvaj kad budeš smršala verovatno u četrdesetoj ili su to stvari sa kojima i dan danas nemate ideju šta da radite. Primera je brdo. Znam ljude koji poput moje majke imaju kolekciju neotpakovanih knjiga koje stoje godinama zabranjene da se čitaju a ona nikad neće više sesti i imati vremena za njih i znam sebe koja upijam knjige gde god da ih nađem , neke kupim, neke pozajmim ali ni jednu više ne zadržavam. E tako sam naučila puštati i odricati se stvari koje se gomilaju. Ne kažem da se to nužno zove moderni minimalizam, kažem da svi mi imamo previše neraščišćenih čoškova od knjiga do odeće i drugih predmeta. Pogotovo ukrasnih predmeta. Vremenom naučite da jedino što vam ostaje imate u glavi i srcu. Iskustvo kojeg se sećate i osećanja koja vam je prouzrokovalo. I to je u principu jedina ”stvar” koju trebate zadržati. U redu je poklanjati, ali to treba da teče kao energija, danas dobijate poklon, sutra dajete, uživate u njemu dok ga idmate i onda pustite da ide dalje.
Svojim očima sam videla koliko se obraduje duša koja ništa nema a vi ste joj odneli nešto što vama samo stoji. Da, možda vam nekad zatreba al verovatno neće, i da hoće vi ćete tada već karmički imati nov način da do toga dođete. Jer krug ide u krug svakako. Razlika je samo u tome koliko se (ne)nervirate dok se to dešava. Tako recimo preprodajem Karolininu odeću koju je možda dva tri puta nosila, i ne treba joj jer je prerasla. Tako radim sa svim stvarima, predmetima a ono što se ne proda uvek obraduje nekog ko nema ništa. I tu je naravno i gomila smeća koja završi u kanti. I ne znate koliko dok ne istresete sve fioke i skladišta koje imate. E posle toga prodišete, i karmički i doslovno.
E sad postoji caka, ljudi misle da se tako radi sa svime pa i sa ljudima. Ja ću vam reći da nije tako sa ljudima. Prvo prestanite da kukate i dramite. Prihvatite da ćete uvek patiti, na ovaj il onaj način, manje ili više, doza je relativna ali postoji. E kad to razumete shvatite i to da ne trebate puštati osobe od sebe koje vam iz nekog razloga znače ali su za vaš pojam prekomplikovane il drugačije. Ako je ta osoba u stanju da vam pruži neizmernu sreću u nekom momentu i ako vam znači, dakle koncentrisani ste samo na nju dok je sa vama i često o njoj mislite kada nije tu, ne odustajte lako. Postoje konkretni poroci i sistemi ponašanja koji su opasni po nas gde je opravdano odstupiti ali većinom postoji samo naš strah i uvraženo mišljenje da su sve osobe slične ili iste te nas naša nadrealna ili tragična očekivanja sputavaju i čine nestabilnim da odlučimo. I ljudi izgube mesece i godine vrdajući između ta dva. Jer, pod jedan ne poznaju sebe, a pod dva misle da poznaju druge.
Umesto toga, dragi moji, uštedećete mnogo života ako se jednostavno približite osobi bez očekivanja ali isto tako i bez namere da je nipodaštavate. Svaka osoba i svaki odnos je DRUGAČIJI, svi vi dobijate blanko papir između vas i tog nekog. Prestanite da škrabate besno na njemu jer vas je neko u prošlosti razočarao i polomio. Nek vas je polomio. Vi ste samo dokazali da ste se jop bolje sastavili. Ne deli se ordenje za preživljavanje bola, pogotovo ako svoj bol veličate. Ne škrabajte po papiru i ne budite besni na život. Umesto toga, energiju preusmerite na raspremanje tog skladišta što vam stoji u kući a mogli biste preurediti malo i dušu i razmišljanja dok ste tu. Život je promena i prestanite da ga betonirate kada je to voda i hoće da se kreće.
Dijana Zmija Čop

Advertisements

Dijana Zmija-Tower Of Madness

In a God forsaken land, beyond the greatest sea, the tower, similar but not alike any lighthouse, was built.

In it you enter alone but you are never actually left to wonder. You have a company. As you step on the staircases that go in circle, you step to a never ending journey.

The light would go darker, the heart would pump faster, the loneliness would suffocate you, giving you chills, the feeling of worthlessness and drowning in emptiness. You would try to continue step by step and as you rise, you’d face your worse fears, some broken childhood memories, some past blood of your soul, some present madness and future at dawn.

You’d walk as fast as you can but you would neve walk alone.The tower would test your mind and heart, the walls would tempt your senses,  your vision would make you blind. You’d feel emptiness of life and death’s horrors. You’d cry in deepest screams of what is and what might be. You’d suffocate for long, not knowing is it air or poison.

People gone mad just by stepping to the enterence of this tower. No one ever returned sane and untouched. However, just once in maybe thousands of years, there could  exist a soul of a pure heart who already fought, in this veary reality,  battles worse then any nightmare this mad tower can bring . The one who did, is the  one who’d get away untouched and unharmed by shadows and her mind. It’d resurrect as the Phoenix does, in the scariest and deppest flames that lay hidden in the pure darkness.

 

Dijana Zmija

Dijana Zmija-Sviralo

Drzak je to čovek. Upalih očiju, oštra pogleda. Povučen, istrajan I nezasit tisane. Nikada za sebe ne izusti ni reč.Ako I mora da govori priča o drugima. Samo dobro. A kada ostane bez ideja o tuđoj dobroti, onda svira. Majstor je frula I flauta. To je jedino što zna I na čemu vežba. Nema drugi posao ali nije prosjak. Voljen je I dobrodošao  u svačijoj varoši. A svoje instrumente ručno pravi. Koristi razno drvo I šiblje no  frule posebno srezane od dugačkog Bambusa, daju njegovim melodijama priču… Melanholičnu I setnu a ko god da je čuje vraća se u najdalje krajeve svoje dečije duše. Neretko I zaplače.

Čovek je primećen gde god da zasvira a sudbina mu je bila takva da nikada nije seo na hladne pločnike ulica niti morao da moli za komad hleba. Muzika je otvarala ljudska srca, te kao da su čoveku bila na tome zahvalna, gde god da zasvira, u holu  pozorišta ili restorana, čekao ga je bogat obrok  osim aplauza I osim novca.

Nije imao dece, ni ženu, nikog bliskog od ljudi ali je posedovao svog džepnog miša I činilo se da jedno drugom  prijateljski dopunjuju sve nedostatke života.Iako su iz različitih svetova, spajala ih je posebna melodija.

Jedne pozne zimske večeri, godine su pokucale na vrata teatra, te poslednje večeri ovog skromnog a drskog čoveka. Sva mu se nametljiva ćud odmakla iz duše. Nakon jedne od najlepših pesama svirane iz bambusovog svirala, zaspao je na fotelji iz publike, ne probudivši se vise. Mnogo je ljudi zaplakalo u nedostatku reči  žala I u odavanju počasti melodiji koju niko neće moći  da odsvira sa njegovom strašću . Bambusova svirala  vise niko neće praviti  niti se noću buditi  da oslušne vetar što nosi zvuke ka kosi.

Od te večeri pa nadalje vise niko nikad nije video džepnog miša ali su se mnogi mogli zakleti  da negde čuju njegove male, sitne  jecaje.

Svako veče u mesecu kada polumesec izađe iza vrha obližnje planine, kao da olujni vetar peva melodiju bambusovog svirala, kao da varoši spavaju dublje, uspavanije…Kao da mali džepni miš negde jeca, note jedinstvene, neponovljive.

 

Dijana Zmija

Dijana Zmija-Nepromenjiva Konstanta

Vorteks između galaksija otvarao je čistinu kroz koju smo mogli putovati kroz prostor I vreme. Sve što sam do tada  o vremenu znao bilo je pročitano iz knjiga naučne fantastike. Pokušavao sam primeniti one doctrine koje sam smatrao realnim I nikada nisam  uspeo da izmerim dokle doseže to što trenutno smatram stvarnim.

Ali stvarnost je  perceptivna I menja se pod uticajem  faktora vremena I materije.Ne big rekao baš I prostora jer je jedna stvar imati opopljiv proctor oko sebe a sasvim druga koračati kroz nešto  što ljudska  čula nisu u stanju da osete , opipaju ili raspoznaju. Priznajem, bilo je teško uopše doći do matematičke jednačine  koja podržava ovakvu stavku.  Ali našao sam je. Teška je, preduga I gotovo nestabilna ali nije li naša takozvana realnost nosilac istih osobina?

U svojim dnevnicima sam zabeležio svoja putovanja. Nema ništa sigurnije od sveščice koju nosimo sa sobom  svuda.  Reči ostaju na hartiji, hartija prenosi znanje, znanje raste , menja formu ,izoštrava svet.

Dakle sve polazi od svezaka. I one su gotovo neuništive ako znate kako da  ih uskladištite.  Jedina opasnost naravnov reba od vatre  ali kakav bih ja to ludi izumitelj bio  ako I vatru ne bih pokorio.  Iz mene je izmilila ideja o retkoj plavoj tečnosti  baziranoj na bakru I pčelinjem vosku . Jedan poduži hemijski process, izvlačenje kiseonika  iz mešavine  I možemo biti sigurni da jednom potopljena knjiga  u ovako neverovatan spoj  ostaje zauvek otporna na vatru  ali I sve ostale spoljne uticaje. Čak ima svojstvo provodnika  ali ne brinite vise ona šteti munjama nego  što su munje u stanju da štete njoj.

Mogao bih poneti toliko puno hartije na svoje putovanje ovuda kuda sam krenuo  ali zapravo nije nimalo neophodno. Ljudski mozak je nedovoljno razvijen baš zato što  ne može da se odluči da za sobom ostavi  materijalne stvari.  Naime jedan mali dnevnik bio je sasvim dovoljan za svako putovanje.  Pošto je mali, primorani ste da u njega zapisujete samo ono što je  krucijalno  u životu  a pre svega vredno vase budućnosti.

Jer I da se vratite u prošlost, dokaz o prošlosti vam neće doneti nikakvu naročitu satisfakciju. I najbitnije postojaće momenti kada vam dnevnik neće biti pri ruci  a tek kada bude razumećete važnost ćutanja I čuvanja informacije..  Notes je ,dakle, karakterni deo nas. I vrlo je važno upamtiti ovu rečenicu koju sam zapisao na poleđini istog. Kada ste putnik kroz galaksije  potrebno vam je nešto nepromenjivo u konstanti koja  se menja brže nego što se završava ova rečenica . A kako je I život promenjiva konstanta , nađite za sebe jednu nepromenjivu  da vas void u mraku . I tako sam zapisao :

” Dana 12.12.0002. godine na planeti Pluton , uspeo sam otvoriti vortex, belu crvotočinu između sebe I meni nepoznate destinacije . Nisam znao šta me tamo čeka .Prošao sam kroz prolaz.  Za mene minuti, za njih eoni. Našao sam se u biblioteci  nepoznate civilizacije . Bila je tih ai prazna  a u stolu između stolica,  na table zaglavljen metak . Stari bakarni, zemaljski, metak . Žrtva promašena.Informacija spašena.”

 

Dijana Zmija

Dijana Zmija-Čopor Zluradih

Nekim putevima krenete sami,nekada vas neko prati rame uz name, nekada neko od vas posustane.Jedan krene da se razvija na jednu a drugi na drugu stranu.Nekada to znači da prosto ne idete u istom pravcu a nekada zadržite zajednički pravac iako su putevi do tamo svakome drugačiji.
Razdvajanje nije lako.Svako to drugačije podnosi.Ljudima uglavnom bude povređen ego, a retki shvate svrhu potrebe da krenu dalje sami.
Ono što je neminovno od posledica su grupe ljudi koje prate dve osobe i koje na kraju (ne)moraju da se podele jer dve osobe više ne koračaju zajedno. Onda imamo priliku da vidimo mentalitet osoba. Vrlo često svako prati svog ”favorita” bez nekog verodostojnog razloga, neko to radi jer je zaista lojalan, a drugi zato što eto više im se dopada.I naravno ko gubi ima prava da se ljuti, širi glasine, pravi od sebe žrtvu dok će onaj drugi ići dalje i neće se obazirati na ono što zna da nije istina.
A ja skidam kapu ljudima koji su uspeli da razaznaju istinu i u mutnoj vodi i koji, ako nisu mogli stati na stranu onoga što ide dalje jer neće da bude uvučen u vrtlog propasti, makar su
Zato, ako mislite da vas neko sputava, ako vam neko seče krila dok glumi iskreni osmeh a u rukama skriva bodeže izdaje i pravi planove kako da posrnete, idite dalje.Nekada će vam to biti porodica, najbliži prijatelji, partner, nekada samo poznanik koji je uvek prisutan čekajući da vam se nešto loše desi. Vi ipak idite dalje i pustite zlo da se samo u sebe uruši.Niste dužni nikome da se objašnjavate, duše koje imaju istinu i kvalitet u sebi, sami će iste i prepoznati.Ko nema, makar ih bilo bezbroj, takvi vam ne trebaju ni na vrhu ni na dnu, a ponajmanje u borbi u sredini.
 

Dijana Zmija-Strah Monsuna

Na obzorju sivog jutra, kraj obale tihog mora, čuo se žagor tamošnjeg stanovništva što žurno sakuplja ribu I opremu, što da zaplovi brodom, što da ribu rasproda.

Život na obali lagan je I prirodan.Osim ribe, brodova , ljudi nemaju drugih briga sem po koje vremenske nepogode I možda samoće. Usamljenost se među meštanima uglavnom ne spominje, ona se ćuti, ispija ili ubija radom, zaglušena igrankama u sumrak I zaboravljena nakon ukusnih obroka. Pitajte starce što plove svakoga jutra ka pučini, rećiće vam da se o usamljenosti ne brinu kada ih zahvate morske nemani. Pitajte decu, neće vam reći da samuju ali će u cik zore često sedeti na obali , pogleda izgubljenog u daljini, sanjajući o tome šta je sa druge strane.

Ni ja vam neću reći ništa o srcu koje samuje jer osećam teskobu samo u tišini, ta me tišina nekako napreza da skočim iz stolice I idem dalje, da se zauzmem za neki rad, ma kakav, samo da se tišini ne prepustim. Jalove su te  dubine kada u njima stojiš sam. Morske su sile bespomoćne ako u ta bespuća svoga uma I svoje samoće, slučajno zakoračiš.

I svi ljudi što borave kraj ove tihe I mirne vode, izgledaju kao da im je život besprekoran. Daleko su od svih problema civilizacije, daleko od modernog sveta, daleko od jurnjave.

No, ovo mesto nije imuno na posetioce. Turisti mu se dive, životinje ga vole ali s eniko od pridošlica ne usuđuje da ostane.. Da li nam nešto fali, zapitamo se, . Imamo Sunca, imamo toplote, igre I smiraja, slobodu za dečije osmehe, ribu za kakvu god trpezu da poželite. Nema besne mašinerije, buke ni požurivanja.. Pitao bih turiste zašto duže ne ostanu ili zašto ne dolaze češće. Nikada nisam dobio odgovor od njih. Samo se jedan dečak usudi da kaže da ga uznemirava pesma ovdašnjih oblaka.

-Ta kakva pesma?-čudio bih se čudom. -To je sve sam pljusak I ljutna oluje. Normalna pojava za ova daleka područja.

-Normalna po vas-rekao bi dečak, ali za ljude koji prvi put upoznaju svoje tisane, to je pesma očaja, strahova I taštine. Bojazan od samoće, jecaj pred snagom sopstvenog ništavila. Ljudi to ne čuju u gradovima, zato se svi I zatrpavaju da žive po visokim betonskim kutijama gde se ne miruje, ne smiruje a nekad I ne spava.

Tako me je dečak razoružao pred sopstvenom senkom, otkrio da I ona postoji I da sam ja kao I cello stanovništvo ovoga mesta, zapeo da bežim od sebe I tišine I da je dovoljna jedna monsunska oluja da me odvoji od smislenosti života I zapeva pesmu strahova.

Dok god bežim , bojim se da će me stići.

Ovaj dečak je zastao I spasio se, olujom okupan.

 

Dijana Zmija

Dijana Zmija-Kosa

 
Farbanje kose u potpuno suprotnu nijansu od one koju ste imali je svojstven način žene (ili muškaraca) za promenu kože. Nismo zmije (poneki možda i da) pa možemo samo simbolično zadati udarac prošlosti te je pustiti da se niz neku liticu strmekne iza nas. Da potone, da se rasparča i da njeni duhovi ostanu tamo dole, pokopani beskrajnim ponorom. Tako sebi kažemo da mora dalje, tako udaramo na neka nova vrata.I ne na jedna, na hiljadu novih dok nam se ona prava ne otvore.
Uglavnom kažu da tuguju za ovim ili onim, da im je zbog ovoga ili onoga krivo, da su ovde ili onde pogrešili ili da su se neki drugi ljudi ogrešili o njih.Ne treba da vam bude krivo. Jer ste život dobili na poklon samo danas, ne za juče niti za sutra.Bilo bi to lepo kada biste na sve vaše stvari mogli da udarite pečat i da ih registrujete kao svoje. Ali ne može, više to ne ide ni sa stvarima ni sa ljudima. Shvatite, sve što imate i što volite, može da isklizne iz vaših ruku, nekad i neprimetno, nekad i sa najavom a najčešće odjednom, kao tornado niotkuda, ostajete ogoljeni do gole kože. Kao upravo rečeno survavanje niz liticu, nekad i sami krenete da se kotrljate ka tom istom ponoru gde samo prošlost treba da padne.Ne i vi.
A ono što treba da vas spase čak i ako više ne postoji ništa vaše ili moje, jeste ta vaša tvrdoglava volja da se promenite. E sad i tu postoji caka. Ljudi ne žele da se menjaju. Žele da ostanu isti, ustaljeni i misle da su takvi sami sebi ili drugome najbolja verzija koja postoji, i to uglavnom ona nezamenjiva…Bar dok se opet ne stropoštaju ka ivicama one malopre pomenute litice. E i tako mogu oni stalno da ustaju i da padaju, neki čak i bezumno pa naviknu da im se na to svodi život-da na svaki osmeh stiže pečat tuge i na svaku sreću neka tragedija. I šta se desi-ostare pre starosti, umru pre smrti, pokopaju se pre sahrane.
A od zmija treba naučiti nešto a to je da se treba s vremena na vreme oguliti, da bi nastali novi VI, nešto novo u vašem karakteru, nešto drastično drugačije u vašem ponosu, nešto potpuno inventivno u vašim razmišljanjima. To se budi, to se nadograđuje, to se prilagođava i više nikad ne ulazite u stare kalupe. Stara koža je pocepana, skrhana, suva…Ne treba vam.Ne treba vam stara boja kose, ne trebaju vam stare ideje, stari pristup istim novim stvarima a vala ni staro kukanje na novonastale probleme.
Promenite makar i detalj kao što je satnica vašeg ustajanja, nek bude 30 minuta ranije od uobičajenog, videćete kako se ceo vaš sistem menja. Zamislite onda ako promenite boju kosu, ton obraćanja nekim ljudima, nadogradite rečnik nekim novim rečima, izbacite neke stare, tužnije i ružnije. Sagledajte prvo svet oko sebe i sagledajte kako se menja jer život je promena prilagodili se vi tome odmah danas ili nikada. On ne staje. Ne čeka vas i baš ga briga koliko mislite da ste najbolja verzija sebe, uvek će vam pokazivati da niste i da to može bolje i veće, fleksibilnije i pozitivnije.
Uključite nove boje, dobro će vam doći na tu mističnu crnu koja vas odlično opisuje, snaga dolazi i u nežnim stvarima.Ne ogrnjavajte se vatrom ako je voda najjači element. I pobogu, nađite sebi nove hobije, ako vreme trošite čekajući, očajavajući i pitajući se zašto nije, kako mislite da naučite nešto što će vas odvesti do nove misteriozne stanice….
Dijana Zmija