Category Archives: Stories /Price/ Las Historias

Dijana Zmija-Kosa

 
Farbanje kose u potpuno suprotnu nijansu od one koju ste imali je svojstven način žene (ili muškaraca) za promenu kože. Nismo zmije (poneki možda i da) pa možemo samo simbolično zadati udarac prošlosti te je pustiti da se niz neku liticu strmekne iza nas. Da potone, da se rasparča i da njeni duhovi ostanu tamo dole, pokopani beskrajnim ponorom. Tako sebi kažemo da mora dalje, tako udaramo na neka nova vrata.I ne na jedna, na hiljadu novih dok nam se ona prava ne otvore.
Uglavnom kažu da tuguju za ovim ili onim, da im je zbog ovoga ili onoga krivo, da su ovde ili onde pogrešili ili da su se neki drugi ljudi ogrešili o njih.Ne treba da vam bude krivo. Jer ste život dobili na poklon samo danas, ne za juče niti za sutra.Bilo bi to lepo kada biste na sve vaše stvari mogli da udarite pečat i da ih registrujete kao svoje. Ali ne može, više to ne ide ni sa stvarima ni sa ljudima. Shvatite, sve što imate i što volite, može da isklizne iz vaših ruku, nekad i neprimetno, nekad i sa najavom a najčešće odjednom, kao tornado niotkuda, ostajete ogoljeni do gole kože. Kao upravo rečeno survavanje niz liticu, nekad i sami krenete da se kotrljate ka tom istom ponoru gde samo prošlost treba da padne.Ne i vi.
A ono što treba da vas spase čak i ako više ne postoji ništa vaše ili moje, jeste ta vaša tvrdoglava volja da se promenite. E sad i tu postoji caka. Ljudi ne žele da se menjaju. Žele da ostanu isti, ustaljeni i misle da su takvi sami sebi ili drugome najbolja verzija koja postoji, i to uglavnom ona nezamenjiva…Bar dok se opet ne stropoštaju ka ivicama one malopre pomenute litice. E i tako mogu oni stalno da ustaju i da padaju, neki čak i bezumno pa naviknu da im se na to svodi život-da na svaki osmeh stiže pečat tuge i na svaku sreću neka tragedija. I šta se desi-ostare pre starosti, umru pre smrti, pokopaju se pre sahrane.
A od zmija treba naučiti nešto a to je da se treba s vremena na vreme oguliti, da bi nastali novi VI, nešto novo u vašem karakteru, nešto drastično drugačije u vašem ponosu, nešto potpuno inventivno u vašim razmišljanjima. To se budi, to se nadograđuje, to se prilagođava i više nikad ne ulazite u stare kalupe. Stara koža je pocepana, skrhana, suva…Ne treba vam.Ne treba vam stara boja kose, ne trebaju vam stare ideje, stari pristup istim novim stvarima a vala ni staro kukanje na novonastale probleme.
Promenite makar i detalj kao što je satnica vašeg ustajanja, nek bude 30 minuta ranije od uobičajenog, videćete kako se ceo vaš sistem menja. Zamislite onda ako promenite boju kosu, ton obraćanja nekim ljudima, nadogradite rečnik nekim novim rečima, izbacite neke stare, tužnije i ružnije. Sagledajte prvo svet oko sebe i sagledajte kako se menja jer život je promena prilagodili se vi tome odmah danas ili nikada. On ne staje. Ne čeka vas i baš ga briga koliko mislite da ste najbolja verzija sebe, uvek će vam pokazivati da niste i da to može bolje i veće, fleksibilnije i pozitivnije.
Uključite nove boje, dobro će vam doći na tu mističnu crnu koja vas odlično opisuje, snaga dolazi i u nežnim stvarima.Ne ogrnjavajte se vatrom ako je voda najjači element. I pobogu, nađite sebi nove hobije, ako vreme trošite čekajući, očajavajući i pitajući se zašto nije, kako mislite da naučite nešto što će vas odvesti do nove misteriozne stanice….
Dijana Zmija
Advertisements

Dijana Zmija-Zašto Smo Postali Usamljeniji Od Same Smrti?

Poznato je da se ljudske epohe menjaju i da se stalno smenjuju dobra i loša vremena. Postoji period blagostanja i postoji period turbulencija koje nam se vrlo često čine večnim.

Ali se svi nekako moramo složiti da su se negde izgubile bezbrige čovečanstva. Da li je to posredstvom toga što smo istrošili gotovo sve zemaljske resurse pa smo planetu počeli da pretvaramo u tehnološki višak i plastiku, ili je prenaseljenost uzela svoj danak.

Previše informacija.Previše dostupnosti svega. Pa i prezasićenost svim stvarima koje nas okružuju.

Da li je zato ljubav spala samo na reči? Da li su se zato prijateljstva svela samo na obavezu i da li smo zbog toga postali hladniji? Čovek bi rekao da nikad u životu nismo bili nervozniji, nikad u životu nije bilo ovoliko usijanih glava, ovoliko ishitrenosti, besa, agonije, nervoze, ali zapravo…postali smo hladniji. Posledica te hladnoće načinila nas je nedorečenima, nedostižnima i samim tim i besnima da li zbog tuđe hladnoće prema nama ili naše sopstvene prema nekome.

Najlakše je, danas, okrenuti se i otići, kada nam je situacija neprijatna,kada nam je partner nerazumljiv, kada nam je prijatelj neraspoložen. A nekada smo takve situacije koristili da se približimo nekome-da se potrudimo da saznamo šta je to što nekoga čini tužnim, i da učinimo gest pažnje da bi mu vratili osmeh.

Nekada, ljubav je bila istrajna, bila je uporna, gotovo do smrti. Jurili smo je, činili sve za nju, a kad je konačno dobijemo,čuvali bi je kao da je jedino što nam je bitno. Jer i jeste bilo  tada nama najbitnije. Danasje ljubav zamenjiva jer i nije prava.Svakome smo u stanju da je izgovorimo, a nikome nismo u stanju da je dokažemo. Odustaćemo , okrenućemo se i otići. Jer…lakše je sa nekim novim početi…nekog bližeg naći…nekog jednostavnijeg razumeti… Ovi što su komplikovani zahtevaju više napora. A zar smo ludi da danas uložimo neophodan napor? Ma hajte molim vas. Ipak smo svi mi rođeni da budemo direktori bez rada, voljeni bez truda i srećni bez napora da sustignemo sreću.

Ali otkriću vam nešto-ništa se u životu ne podrazumeva a ponajmanje sreća. I nije tačno da za svakoga postoji neko.To su vam rekli da ublaže vašu samoću. Svaki rast i svako srećno svitanje, zaslužujete samo onoliko koliko se oko toga potrudite, koliko uložite u sebe i u odnose sa drugima.

Lenjost i hladnoća su imena novog doba. Kamuflirana naravno u definicije obojene egom koje glase, primera radi:” N mogu više, dost ami je tvojih problema, tvoje negativnosti.”, ” briga me ako se ne javi, neću ni ja da se javim” i ” naravno da ću naći nekog ko je od tebe bolji.”.

Vidite, ne postoje takozvane kategorije BOLJIH i LOŠIJIH prijatelja i partnera. Svaki čovek je u manjim ili većim količinama sklon dobroti ili zlu, i sklon iskorišćavanju ta dva u svoje svrhe. Čovek koji za sebe govori koliko je on dobar i koliko se žrtvuje, je samo jedan egocentrik koji mora naglas da sam sebi oda priznanje.Pozadina njegovog ega je nešto u šta nećemo sada ulaziti. Čovek koji odustaje jer mu je situacija preteška, jer ”nas toliko toga razdvaja” je čovek koji nije načistu sa tim da li vas želi u životu.

Budite sigurni u to da prava ljubav između partnera i prijatelja ne poznaje EGO. Ne prebrojava koliko će puta neko da vam se izvini za izrečeno ili neurađeno, ili propušteno na kraju krajeva. Ljubav se vidi kroz upornost da vas neko zadrži i ljubav se smeje svemu što se opravdava sa distancom, komplikovanošću, problemima. Ljubav od vas neće odustati ali ćete zato vi odustati od nje misleći da je život isuviše kratak da biste seza neke osobe borili, a zapravo vam je život i dat da ga iskoristite na borbu za retke i vredne ličnosti.

No vi ćete tu borbu uglavnom propustiti. Da vam ne prođe mladost, da se ne istrošite, da se ne vežete, ne povredite, PREtrudite i ostalo.

no_cure_for_loneliness_by_skylion89-d55pjtx

Na kraju ćete biti smešni  i sami, kao što je i većina zemaljskog stanovništva.Jer svi su oni previše hitali za svetlucavim ludilom života, koje nisu shvatili . A kada su ga uhvatili shvatili su da nisu to bile nikakve raskošne magije neba već sitna bezvredna prašina koja, kao većina uglancanih objekata na Zemlji, samo reflektuje sunčevu svetlost. Ne sija.

Jedno je Sunce i isto su takve retke i jedinstvene osobe koje zaslužuju vaš trud i vaše angažovanje do iznemoglosti.

ALi vi se nećete angažovati.Krivićete život, vaše vreme, tuđu nepristupačnost, neuravnoteženost, tugu…A nećete se zapitati da li ste je vi zapravo prouzrokovali i da li ste svojim neuravnoteženim hormonima pomešanim sa lošom stranom strasti, zapravo napravili od sebe ishitrenu usijanu glavu koja je sada, kada te tekućine otrova iz nje izbegnu na tren, sposobna samo da uživa u hladnim odnosima i u svojoj samoći…

Dijana Zmija

1593444-bigthumbnail

 

Dijana Zmija-Crne Kaubojke

Da vam ispišem priču o mojim prvim kaubojkama.
Nisam mogla da ih priuštim.Naravno. Da biste znali koja im je cena, ja mogu da posvedočim da je moj davni tadašnji dečko naručio costum made od Manual Co. i naravno platio ih oko 500 evrića…tada…pre jedno 6 godina…
ALi, ja sam ih dobila ranije, pre jedno 10-11. I to čuj, dobila, uzela od komšinice koja je taman svratila kod nas na kafu a bila je na putu do kontejnera-DA IH BACI. (Tada su postojali kontejneri u Kaluđerici, nisu đubretari bili fini kao danas da pored svakog dvorišta pokupe veliku kantu smeća)…
I tako komšinica stiže. Ona seda, ja merkam kaubojke. Kaže ona-izašle iz mode, moja unuka ih je nosila 1Otak godina, sad im je vreme da se bace. Skačem ja na nju, kakvo bacanje, ja to uzimam i ne vraćam 😀 Ali đavola. Broj su 38 a ja nosim 39/40.
No, ništa ja ne bih postigla bez moje divne inventivne bake. A moje komšije i divni mi, brat, su svedoci kroz šta sam prošla da ih istegnem.
Kaže baba prvo će ih umočiti u mleko- cele. Ja ćutim,slušam. Znam da je izvor njenih mudrosti neiscrpan,Umoči ih ona u mleko. Pa onda će u njih nabiti cepanicu drveta, u obe po jednu što je veću, ako treba čekićem, može i macolom. Gledam šta radi. Ćutim.Slušam dalje. Onda kaže, idu one u zamrzivač tako izvađene iz mleka, sa cepanicom u sebi. Rekoh dobro baba, ajde.
Sutradan vadi ona kaubojke, vadi cepanice iz njih i kaže da obujem.Bez muke, nema onoga što voliš. Rekoh nek ide život.I tako sam ih zaleđene nosila dok mi noge nisu otpale taj dan, ne bi li se raširile i oblikovale po mom stopalu a ujedno sam raskrvavila svoje divne noge. No, muka se isplatila. Iz broja 38 postaše one 39/40 i nosila sam ih gotovo do udaje,dok se nisu raspale.
Ne bih da kažem da ne pokušavate ovo kod kuće, ali čitate priču jednog fanatika pa ako preživite- da ih nosite u zdravlju i sreći .
Mi smo ta generacija dece koja je grebala da dođe do muzike,istrumenata i rock and roll odeće…I koja je bežala od kuće zarad koncerata.
Danas su neka druga vremena i previše stvari koje novac i bahaćenje može da kupi pa je valjda i vrednost slušanja dobre muzike spala na sve i svakoga.
Ali poenta ove bolne priče je da -noge prežive sve. Ako se voli i uporno, skoro kao mazga, želi to što se voli. Pa izvolte izborite se za to što volite.
 
P.S. U komentar naravno staju moje kaubojkedsc00763

Dijana Zmija-Na Oprezu Sa Ljudima Koji Se Ne Raduju Snegu

Nisam rođena u zimu. Tačnije, na svet sam stigla negde na pragu iste, sredinom novembra. Valjda sam odmah zapazila lepotu smiraja koja dolazi sa prvim snegom, te sam se u isti odmah zaljubila. Nisu mogli da me nauče da zavolim neku drugu vremensku priliku, mislim da se čovek rađa sa posebnim instiktom za lepotu. Možda su me privukle tišine koje odjekuju gradom kada se mrak spusti rano, pa se ulice pretvore u šarenilo svetiljski, prigušenu graju, prozori se iscrtaju slikovnicama od mraza a ljudi, šćućureni u svoje kapute, po prvi put imaju sluha da čuju i nešto drugo osim sebe.Tako, dok je većina zaronila u tišinu svojih misli, i svet nekako postaje neko novo magično mesto.

Možda sam i sama rođena već umorna od buke pa mi prija neznatna toplota ćutanja, i širina srca koja se zimi otvaraju.

Nikada ulice nisu nosile više tajni, sporazuma i lepote, kao onda kada beli pokrivač učini sve jednakim.

Miris posebnih zimskih kolača, vatrica koja pucketa u peći, jedino su što se provlači kroz zimski san među ljudima. A ja kao nepopravljivi sanjar, lepše mi je u snu nego na javi, te tek u zimu živnem i budim se ali opet sanjarim.

winter-lamp-cottage-painting-car-art-thomas-snow-new-year-gathering-tree-xmas-dog-christmas-holiday-road-street-desktop-themes-1600x1080

Sa nepoverenjem gledam po neke ljude što se bude sa besom jer im je sneg zatrpao auto, jer će morati malo duže da putuju do posla, jer neće ni primetiti čaroliju koja se spustila na zemlju, jer će proklinjati hladnoću i sa setom pričati o suncu i letu.

A šta je leto nego niz bezazlenih, prepuštenih dana gde se ljudi posredstvom Sunca zadovoljavaju iluzijom koje ono donosi, dok toplota ne ode da spava.

Dok zima ne zakuca na vrata, ne da se čoveku naslutiti karakter.

Kada prva pahulja stigne na tlo, mnogima će popadati maske, mnogima će bes izroniti na površinu.Prolaziće kraj moga prozora, bacajući psovke po zaleđenom trotoaru, vičući na decu koja žele napolje, nabrajajući milione razloga im ne dozvoljavaju, i koliko  će se samo  prehladiti. A deca su ipak samo deca, trostruko pametnija od običnog čoveka, koja se još ne daju uprezati u lance i njihova otupela razmišljanja.

Pridružiću  toj dečici, u spuštanju sa zavejanih brda, u grudvanju i ledu, padajući po stotinu i smejući se još dve stotine puta. Ta će mi deca vratiti detinjstvo, zadržaće me dalje od sveta odraslih gde su se životna iskustva svela na broj godina radnog staža, i životne nemoći potopile u  bunar neispunjenih snova i jednog istog filma koji gledamo od posla do kuće, do kuhinje, do kupatila i nazad.

Deca su imuna, deca su svesna nesvesti odraslih, i znaju da vejavice donose sreću. Rođena su hrabra te im hladnoća ne predstavlja prepreke, niti im duge noći donose nemire.

Tek tu se nebo razume sa ljudima, kada ima priliku da ih obgrli zimi, da im došapne istine dalekih svetova, da ih bar jednom ,posle detinjstva, vodi ka visini.

Nejasna su mi bića koja sa snegom ne mogu, to je kao kad dete ne bi moglo sa igrama ili nebo sa svojim prostranstvom. To je kao kada bi starome čoveku oduzeli priče i sećanja pa bi se ugasio kao da nikada nije ni postojao.

U snegu, kao i u životu, lepota je besprekorna, samo što nismo dovoljno deca, da u oba slučaja posegnemo za magijomkoja nam je poklonjena.

 

Dijana Zmija

il_570xn-748030906_erqa

Dijana Zmija-Noć Kada Je Veliki Medved Napustio Nebo

Putovalo se putanjama nesputanih svetova dok su sazvežđa bila nit koja nas drži zakačenim za Zemlju. Bila su naš kompas i jedna vrsta iluzije da postoje nepromenjene mape života ovde i čuda na nebu.

Verovali smo u zvezde, u snopove svetlosti koji izbijaju iz njih, verovali smo i kad se nije dalo verovati. I onda kada smo planete po njima nazivali, i kada su komete opet za nas bile neke zvezde koje padaju. A padali smo samo mi, s našim ushićenjima, snovima, strastima. Goresmo dok se dogorevati može. I utihnusmo poput tišine setnih praskozorja.

A  sa jedne male, dobro pozicionirane terase, mogla su se videti jata večnih drugova, sazvežđa su bila moja nit sreće koja su mi se javljala kao da sam se ponovo rodila.

Velika su to kola, govorili su stari, postoje i mala, vuku jedna druga. A to je bilo sazvežđe svih polarnih svetova, veliki Medved , veliki putokaz severa.

Uputila bih se često smerovima besputice, i nalazila bih se sa liticama sa kojih se samo skakati može.Povratka nije bilo, te sam se uvek bacala u pad ka  onome što sam nalazila, makar mi to značilo i tminu, večnost bez svitanja. I uvek sam se u nekom drugom svetu, ponadala novim svetovima. I uvek na nogama dočekala, i sa zvezdama gradila nebeske mape.

Ljudi su odlazili i dolazili, mešali su se mirisi, graja , noći i svitanja. Bilo je tu mnogo suza i usamljenosti, ali su se desili i odgovori na mnoga moja pitanja. Spajala sam se sa nespojivim , borila sa nepobedivim, i opet nekako naprečac, nađoh put do kuće. Zidala sam gde su cigle padale po mojoj glavi, i opet se uzdizala  poput statue što niče, nepomična, nedodirljiva.

Sve su to ciklusi kojima ni mag ne bi mogao ući u trag, i koje ni najveštiji pisac ne bi mogao osmisliti . Sve je to život pod okriljem ovih zvezda, savežđa večne milosti i nemilosrdnosti pod kojom se rodismo.

I onda kada pod tone, kada vetrovi olujama raznesu moju tugu i šaptaje, i opet sam tu na terasi bez svitanja, zagnjurena svojom glavom u oblake.

Ali nije tačno da su nebeske mape ostale nepomične, nešto se i tamo gore desilo a možda su se konačno mojih tužnih nemira naslušale. Otkinuše se lanci Medveda što je željan severa tužno stajao  bdeći nad smrtnima. No i on se verovatno zaželeo slobode , te je u nju zakoračio ne misleći na svitanje.

I kao i u čoveku, kad vetar raznese ruže i trnje, tako je i na ovom svemoćnom svodu ostala rupa nepopunjiva čak i za slikare.

Medvedu se nije ušlo u trag, velika su kola uhvatila punom brzinom svoje košmarne snove. A nebo će svojim oblacima govoriti dalje, kao što iza čoveka ostaje samo priča, koliko se veliki i neuništivi tragom beskraja uvek zapute, pa i onda kada ih to pocepa da zauvek ostanu nezakrpljeni, neopisani do kraja, nezavršeni , nezašiveni i potpuno ocepljeni od slika koje grade sećanje.

 

Dijana Zmija

Dijana Zmija-Ljudi koji su postali miševi…

Nismo mi krivi, kažu jedni, društvo nas je nateralo na to.

Nismo imali uslova…Život nam je bio težak…Ne znaš ti šta sam ja morao da prođem…

Izgovori, izgovori, samo neki izgovori da se lakše proda priča o tome ko smo sada i što nismo ono što bismo mogli biti. Po mogućstvu bolje, srećnije, veće, vrednije , angažovanije…

Angažovanije? Da to je ta reč koju sa teskobom izgovaramo. Jer da bismo bilo šta postali, mi na tome moramo raditi…Ali stran nam je rad. To zahteva jednu neprekidnost zalaganja, jedan trud koji je vrlo često nama mrzak. Zašto mrzak? Jer smo lenji. I ako nas je društvo ičemu nateralo da težimo to je bila lenjost.

Dat nam je TV kao prosečan i neadekvatan prozor u svet. U svet koji možda neko drugi želi da vidimo jer to što mi treba da gledamo, to ne znamo ni sami šta bi. ALi je zasigurno da nam je pristup velikom broju informacija ograničilo kretanje, fizičko , mentalno ali i emocionalno.

Trudimo se da se da se ne trudimo. Što smo iz teže situaicje proizišli, to nam je lakše da kukamo i pričamo o svemu što bismo mogli samo da je bilo drugačije. Ali nije, eto tu smo gde smo. Ne bismo da radimo za druge al ne bismo ni mi da držimo svoj posao. To je naporno, to je obaveza. Ne bismo  da volimo mnogo, zapravo kome to treba i ko šta ima od toga? Lepše je biti ušuškan u svoju samoću.Raditi šta se hoće…Dok nam ne dosadi ili dok potpuno ne zanemoća naša sposobnost da se sa drugim bićem povežemo.

Komunikacija, ključ spajanja sa ljudima se svela na prepiske o ” Ćao, šta ima” i ” Evo ništa, kod tebe?”. Kafa i kafići, posebna divna mesta gde možemo slobodno gledati u svoj telefon bez mame i tate da nam cokću i pitaju kad ćemo -se zaposliti /popraviti ocene/srediti sobu, sebe možda, život…Ko zna?

Praznici su posebna stvar jer idemo svuda gde ne moramo da se zalažemo  fizički a ni emotivno.Bilo bi fino iz kurtoazije biti pristojan i prozboriti sa kime koju.Ali je bitna hrana jer hrane kući nemamo.Za slavu se zna, taj dan se kući ne jede ništa.Čemu onda trpeza kod onog kod koga idemo?

Gde smo stali? Ogledalo? Hm to volimo najviše, kao i kupatilo gde možemo dugo da se pozabavimo svojim sopstvom. ALi onim površnim, pa ne mislite valjda da ćemo se zamarati sad i sa time kako možemo postati bolji ljudi, partneri, prijatelji…Ko ima za to vremena? Na instagramu ćeš naći gomilu, tu je fejsbuk, tu je tviter i ako baš mora neka žurka.I to samo ako se neko dovoljno oduševi nama, e onda ćemo da porazmislimo o razgovoru i kafi. Ako mnogo protivreči to znači da nikad ne bismo mogli da budemo u istoj prostoriji.Zamislite da ste sa nekim ko ne klima stalno glavom na sve što vi uradite i mislite?

Težak je život nas miševa na ovoj zemaljskoj kugli.Ne znam da li su vam rekli, tu ljudi mnogo i nema. Zovu je zemaljskom jer ih je verovatno negde i nekada bila. ALi sada bilo bi zaista strašno da se usude i progovore sa ljudima koji im nisu slični.Bilo bi nezamislivo  da se potrude oko teških stvari a bilo bi čak i stravično da zavole ljude koji ih ne idealizuju i koji istinu vole više od slatkih laži.

A ako ipak sretnete nekoga ko je takav, pošaljite ga meni.Postoje i miševi koji bi da budu kao veliki ljudi, a evo baš meni  se desilo da mi je i miševa preko glave.

 

Dijana Zmija

Dijana Zmija:Rad Mog Učenika-”Bure”

(Paralela na istoimenu pripovetku Isidore Sekulić)

Život priča interesantne priče.Neke nose srećan kraj a neke previše nepravde prema ljudima.

Kao što velika Isidora Sekulić kaže, da se odmah poznaju ona nesrećna mala deca koja iz škole dolaze u praznu kuću, a ja bih se poistoveti vrlo često sa takvima.U doba tehnologije kada čovek više voli mašinu od čoveka, teško je naći za sebe sklonište od takvih ljudi. Našao sam se u bezbroj situacija gde je lažni sjaj oslepeo ljude i gde je površnost zavladala njihovim srcima.Ovom životu je potrebno jedno bure, da bismo sačuvali svoje snove i maštanja, da bismo i mi bili sklonište nekoj ptici, da bismo sačuvali svoja osećanja.Prijateljstva su nešto najvažnije za čoveka ali ona opstaju  samo tamo gde je velika duša, gde niko nikom ne broji koliko čega ima i gde jedni druge inspirišu  a ne gaze. Kao devojčica iz pripovetke ”Bure”  koja stalno stvara neke čudne stvari u svom  svetu mašte, čovek je sposoban za velika postignuća . I mi možemo stvoriti šuštavilo mora, egipatske vojnike i polarnu svetlost samo kad bi umeli da sa tuđih lica čitamo dušu umesto novčane vrednosti.

Ako vas je zaokupila brzina života, jurnjava ka novcu i stalno prebrojavanje novčanica po džepovima vaših pantalona, pođite i vi u podrum.Ko zna, možda i vi pronađete svoje bure i možda vam ono pomogne da -volite ono što se ne vidi, ono što nemate i ono što bi voleli da prođete.

(Rad mog učenika, dečaka koji pohađa šesti razred osnovne škole)