Dijana Zmija- Koža

”Menjanje kože” je najteži nivo postojanja, ali kada se na to naviknete, praktično vam ne ostaje ništa što može više da vas dotakne i da zaboli.Takođe, najviši cilj ”boljeg ja” je upravo ta moć lične transformacije o kojoj mnogi govore a malo ko ume da je sprovede u delo.
I samo onda kada ste spremni da padnete na dno uz očekivanje velikog praska, od vaših se atoma može izroditi novi univerzum.Sve dotle dok se pribojavate pada, vi se ne možete ni uzdići.I sve dotle dok očekujete, ne može vam se desiti neočekivano.Sve dotle dok preterano želite, dešavaće vam se uglavnom neželjeno.

Dijana Zmija-Mama Je Heroj

Mama je heroj jer teši dete kad plače, kada je usamljeno, ona ga samo zagrli jače.Kada je tužno, suze mu briše, i za laku noć čita mu priče.Mama je heroj jer ostvaruje bajke, na svetu nema ničeg lepšeg od majke.Na pitanja razna odgovore smišlja, od svakog bauka ona je višlja.Mama je junak jer decu razume, i kad su ljuta samo ona sa njima ume. I kad je tužna i kad je sama, ona nikada ne zaboravlja da je mama. Mama je ljubav , sa njom smo odvažniji. Od majke niko na svetu nije važniji!
 
Dijana Zmija

Dijana Zmija-Nismo Mirni Dok Ne Potrošimo Sve

Nismo Mirni Dok Ne Potrošimo Sve.Svaku ljubavnu reč, svaki stečeni dinar. Nismo dobro dok ne iskoristimo svaku priliku jer nam pune glavu da je ovaj život samo jedan.

Ostarili smo jureći da porastemo, da bismo sa vrha stepenica pri ”obećanom raju” lili suze za izgubljenim ,nedorečenim, sažetim. A sve je počelo bivati sažeto, da bismo zapravo iskoristili svo vreme. Odkad razmišljamo o vremenu, brže ga trošimo. Otkad se opterećujemo da iz ljubavi izvučemo više, brže je gubimo. Otkad gubimo glavu da sakupimo novac na gomili, on brže propada kroz prste.

Zašto je tako?

Postali smo pustinjaci u svetu punom prezasićenja gde ti više ni hram ne pruža mir niti ti zora donosi svitanje. Već za noć nemamo vremena da pogledamo daleko gore a kada nam počne radni dan, izgubimo se u mehanizmu koji nam garantuje starenje.

Vreme za preispitivanje je uzalud potrošeno, kažu mediji, a evo i ja kažem da je danas nebo crveno! A vi to tako ne vidite? Vama je dakle plavo? Ali uveravam vas da više ni to nije. Niti je svet ono što je bio, niti su vaši pogledi na njega sveži i mudri kakvi su bili dok ste bili deca.

A prestali ste biti deca jer vas je umorilo da sa zvezdama čekate svitanja.Umesto da naučite da slušate taj glas i taj motor u vašem srcu, vi ste ga radije ućutkali,prigušili pocepanim krpama odrpanih poslovnih pantalona.Mada sada ćete mi reći da nimalo nisu odrpane.Štaviše, skupo su plaćene, teško zarađenim novcem.Čak su i moderne.Pa vi zapravo izgledate kao pravim gospodin zar ne? Onda su možda meni dali neke pogrešne naočare.

Meni zapravo izgledate ofucano poput prosjaka.Mada nikada nisam upoznala prosjaka koji dozvoljava sebi luksuz da bude arogantan i nemaran prema drugima.

U našim su se prazninama ušuškala sputavanja savremenog sveta i njegova utrka sa smrću ili možda poziv da se života što pre otarasimo.Smrt naravno uvek pobeđuje osim ako se ne usudite  da život prihvatite bez sata.

Al kuda od sata pobeći kad vam on ne izbija sa vaših malih i najmanjih ekrana?

Čeka da vas,poput termita,napravi šupljim i spremi što pre za one noći bez svitanja.

 

Dijana Zmija

Dijana Zmija-Kako Se Komunicira Sa Nekim Ko Je Zauvek Otišao?!

Mirne noći sede u sablasti. One u miru a ja sa mojim nemirom. Njima je poznato sve što će biti i što se neće dogoditi, meni odveć, više nepoznato. Kažu vetrovi, kiše donose smiraj. Nisu ih donele ni najhladnije zime. U prikrajku sam kroz proplanke odšetala do neba i nazad i nisam pronašla više ničije ime. Kažu da smo svi mi energija, jedna duša koja ima težinu, svrhu i moć. Ali niko ne ostane da tu dušu sasluša, kada se sprema za odlazak, kada na večni put treba poć.

Umorile su me nesanice i pregršt znakova. Melodija često lomi mi tišinu. Al kad bih bila vešta da razumem šta mi priča, da me umiri, da porazgovaramo i  ugasimo tu večnu taštinu.

Kažud a se živ čovek na sve navikne. To nije tačno. Nikako se nismo mogli navići na odlaske. Ni one koji su ograničeni a ni one bespovratne. Neizvesnost nas čini starijima a samoća filozofski nastrojenim ljudima. Mi smatramo da možemo dokučiti veličinu nečijeg bića i rasprostranjenosti kada ode, a zapravo ni ne naziremo koliko se to prostire vremenom i kilometrima. Ako svako vredi koliko ume da bude u jednoj misli, onda su vrednosti ljudi koje gubimo, ogromne. Jer misao opstaje a sećanja su uporna.Nekada uporna do groba i posle zagrobne postelje.

Kolika je veličina čoveka koji u vama izgradi tako besomučno i veliko sećanje kojega se ne možete okaniti ni kada ovaj život za vas prestane?

Ali lebde nad nama, duše odbegle, iako nisu tu da nas opet zagrle. Mislima ćemo moći da ih zagrlimo u sećanje i da im se obratimo kada nam jako mnogo zafale.

Kao što fale danas i kao što fale sutra, onako kako će zauvek faliti i koliko ćemo samo vremena provesti želeći ih opet u fizičkom i prisutnom obliku, ma samo da im iz očiju pročitamo tihe šapate iz duše. Makar jednu sekundu koju smo danas, kada ih nema pretvorili u njihovu produženu večnost.

 

Dijana Zmija

Dijana Zmija-Takva Vrsta

Ja sam takva vrsta ludače i knjiškog moljca koju je teško voleti i fascinirati. Za mene ne važe standardni ljudi niti standardna romantika. Nazovi zvezdu po meni ili neki nebeski objekat kao u knjizi ” A walk to remember” ili budi vitez u senci koji krvlju piše pisma Neri, iz knjige ”Grička Vještica”. Budi samostalan i opsednut svojim ciljem kako je to divno opisano u knjizi ”Galilejev Prijatelj”, jer sve što vredi traži požrtvovanje i vreme… A voleti, to možeš samo ako razumeš Halila Džubrana kako govori o ljubavi ili Malog Princa kako voli svoju ružu. Ne prihvatam i ne razumem ništa manje i jednostavnije od toga.
Dijana Zmija
%d bloggers like this: