Ten cuidado

Ten cuidado por donde te  caminas, el viento no puede ocultar tus deseos…

hay lugares de donde no te puedes volver y hay magias que te atrapan en el primer paso

El corazon de un enamorado corre en el peligro de ser atrapado de cualquer persona que te ofrece el fruto prohibido..

.Muchos no aguantan las pruebas de la vida , para regresarse limpios hacia su amada alma…

En el laberinto entre los deseos ,el pasion y el amor solo un camino nos lleva hacia libertad,

y por cada uno existe el precio mas alto de lo que  podemos imaginar…

Lutalica vetrova

Postoje noći nemirnih vetrova gde, čini mi se, duhovi ne miruju u svojim pećinama. Napuštaju ih a onda lutaju prostranstvima. Mnogi se više ni ne vrate svojim kućama već se nastranjuju u ljudskim omiljenim mestima, i zauvek ih opsedaju.I ovo je jedna takva noć puna nemira. Ali ljudi ne naslućuju ništa niti se ikada bave vetrovima. I ne krivim ih, oduvek su gluvi za mnoge stvari jer su rođeni na silu, u ovo doba bez reda i pravila.Ne poznaju haromiju niti su ikada okusili ukuse mira i blagostanja, a veruju da sve što poseduju a što ih čini srećnima, nekako uvek plate cenu za to.No ja sam, uprkos svemu, ostao imun, ne dam seprivići lošim dusima,a najveća agonija sa kojom živim je istina koju prepoznajem.Kada se mrak spusti na ovaj purpurni grad, vetar se oko njega daje u hitanje.

To duše zalutalih i izgubljenih putnika traže utočište u praznim i usamljenim ljudima. Dugo im je trebalo da i mene potraže. Do tad sam se nemo borio sa svojom samoćom.Bio sam ubeđen da samo ljubav a ovom svetu opstaje i da ostaje na istom mestu, iako ljudi odlaze.

Prevarih se grdno, i nesvestan jame u koju se ukopavam ,nikad više ne potražih ljudsku ruku ili glas. Postao sam šta sam želeo biti- biznismen koji obilazi ceo svet, i bio sam ubeđen, kao i svi, da po cenu ostvarenja te želje moram nešto i izgubiti. A da li vredi izgubiti sebe?

Pomirljivo, bez imalo oklevanja, dopustio sam onome što mi se tada nije činilo bitnima, da isklizne iz mojih ruku, poput peska. Izmicalo je i gubilo se u daljini a ja sam izdaleka otpozdravljao.

Ubrzo potom, noći mi postaše duge.U njih se najpre uvlačila duga iscrpljujuća nesanica. A onda sam, uveren da i dalje ne spavam, savladan snom ustvari putovao u drugi svet.

Na pragu sam neke odaje što odiše hladnoćom i usuđujem se da koračam uz zvuk tišine od koje se ježim .

Uveren sam da je izlaz preda mnom ali to je iluzija za koju plaćam veliku cenu. Koračam , nisam ne znam koliko dugo. Ne nalazim prepreke. Ne vidim ništa. Ni vetra, ni zadaha nečega osim mene i vapaja neke nepodnošljive samoće koja se u meni stisla. Ali hodam, trudim se da se snađem kao pobednik i ništa, apsolutno ništa ne može da me spreči. Prolaze sati, i to zaključujem po svom umoru, napokon željan sedenja da odmorim i noge a i dušu od previše pitanja.Konačno, svetlost se približava. To je kraj ovog čudnog i nemog tunela. Izlazim nesigurno, zaslepljen prirodnošću ovog slučaja. Dočekuje me najlepša priroda i vrt pun jorgovana.

Tu je klupica na koju sedam i pomišljam kako je okolina rajski lepa. Već sledećeg trena ne vidim više gde sam. Naglo otvaram oči i vidim utvaru  iznad sebe, bez boje i oblika. Njeno prisustvo me guši i donosi nagli nemir. Prikovan sam za naslon klupe i očajan jer mi reči stoje u grlu. Ne uspevam da pustim glas, a trudim se, bezumno pokušavam!. Konačno počinjem da stenjem. Od onoliko uložene snage, samo mali deo se otima iz kandži kreature koja me opseda i baš taj delić ruši celu sliku raja oko mene.

Pojavljuju se zidovi, moj krevet i soba i ja naglo iskačem iz postelje derući se sve glasnije i glasnije!

Konačno, osvešćen stvarnošću dolazim do daha i smirujem ubrzano lupanje srca.Isprva, pomirljivo konstatujem da je to obična noćna mora i trebalo mi je vremena da se otrgnem iz te iluzije.Kada stvari krenu da se ponavljaju, kada im prethodi uvod i sledi zaključak, shvatite da ste u začaranom krugu i da ste tamo jer neko drugi to želi.Vetrovi su tako svake noći najavljivali da su duhovi opet nemirni i da im bar jednom trebam kao žrtva.

Pretvorih se u živi leš, nemoćan da doznam šta žele i skupljajući samo kratke delove njihovih poruka, odvojih se potpuno od svog života. Izmicao bi im za dlaku svaki put, a oni bi se dosledno uvek vraćali meni.

Postao sam i ja lutalica vetrova, razapet  između svoje i njihove usamljenosti.

I nisam prestao da se pitam da li su te nemirne utvare odraz mene ili sam ja odraz njih?

A najgore od svega je što sam se navikao da im izmičem svega za malo i nisam se trudio da išta od toga promenim.Kada se samoća skoravi u nama, postajemo pusti prolazu između svetova.

Verujem da mnogi koji dele moju sudbinu nemo podnose šta im ona donosi. Ostali, pak imaju sreće što u ovom otrovnom dobu nemira njihova čula bezbrižno spavaju u slepilu pa ih neznanje istine spašava od ludila.

Dijana Zmija

%d bloggers like this: