Tag Archives: dijana zmija

Dijana Zmija-Depth Of Silence

I come because i know what it means to not show up when expected.
I explain because i know what it means to be left without explanation.
I trust and give chances because the world is already full of doubts and acts out of fears.
I risk because there is no way to live this life all secured and away of troubles.
I embrace because i was often left out and ignored.
I ask before i judge, conclude or assume.
I often hear the look that one has in his eyes because mouth are full of tricks and temptations along with lies.
I wait because impattience already costed many tears.
I let go because on the door might be the one who waited me for years.
We need a space to give for those who come but also those who wanna go.
In this life you don’t measure love with anything but time and effort it takes to stay and show.
Dijana Zmija
Advertisements

Dijana Zmija-Sviralo

Drzak je to čovek. Upalih očiju, oštra pogleda. Povučen, istrajan I nezasit tisane. Nikada za sebe ne izusti ni reč.Ako I mora da govori priča o drugima. Samo dobro. A kada ostane bez ideja o tuđoj dobroti, onda svira. Majstor je frula I flauta. To je jedino što zna I na čemu vežba. Nema drugi posao ali nije prosjak. Voljen je I dobrodošao  u svačijoj varoši. A svoje instrumente ručno pravi. Koristi razno drvo I šiblje no  frule posebno srezane od dugačkog Bambusa, daju njegovim melodijama priču… Melanholičnu I setnu a ko god da je čuje vraća se u najdalje krajeve svoje dečije duše. Neretko I zaplače.

Čovek je primećen gde god da zasvira a sudbina mu je bila takva da nikada nije seo na hladne pločnike ulica niti morao da moli za komad hleba. Muzika je otvarala ljudska srca, te kao da su čoveku bila na tome zahvalna, gde god da zasvira, u holu  pozorišta ili restorana, čekao ga je bogat obrok  osim aplauza I osim novca.

Nije imao dece, ni ženu, nikog bliskog od ljudi ali je posedovao svog džepnog miša I činilo se da jedno drugom  prijateljski dopunjuju sve nedostatke života.Iako su iz različitih svetova, spajala ih je posebna melodija.

Jedne pozne zimske večeri, godine su pokucale na vrata teatra, te poslednje večeri ovog skromnog a drskog čoveka. Sva mu se nametljiva ćud odmakla iz duše. Nakon jedne od najlepših pesama svirane iz bambusovog svirala, zaspao je na fotelji iz publike, ne probudivši se vise. Mnogo je ljudi zaplakalo u nedostatku reči  žala I u odavanju počasti melodiji koju niko neće moći  da odsvira sa njegovom strašću . Bambusova svirala  vise niko neće praviti  niti se noću buditi  da oslušne vetar što nosi zvuke ka kosi.

Od te večeri pa nadalje vise niko nikad nije video džepnog miša ali su se mnogi mogli zakleti  da negde čuju njegove male, sitne  jecaje.

Svako veče u mesecu kada polumesec izađe iza vrha obližnje planine, kao da olujni vetar peva melodiju bambusovog svirala, kao da varoši spavaju dublje, uspavanije…Kao da mali džepni miš negde jeca, note jedinstvene, neponovljive.

 

Dijana Zmija

Dijana Zmija-Nepromenjiva Konstanta

Vorteks između galaksija otvarao je čistinu kroz koju smo mogli putovati kroz prostor I vreme. Sve što sam do tada  o vremenu znao bilo je pročitano iz knjiga naučne fantastike. Pokušavao sam primeniti one doctrine koje sam smatrao realnim I nikada nisam  uspeo da izmerim dokle doseže to što trenutno smatram stvarnim.

Ali stvarnost je  perceptivna I menja se pod uticajem  faktora vremena I materije.Ne big rekao baš I prostora jer je jedna stvar imati opopljiv proctor oko sebe a sasvim druga koračati kroz nešto  što ljudska  čula nisu u stanju da osete , opipaju ili raspoznaju. Priznajem, bilo je teško uopše doći do matematičke jednačine  koja podržava ovakvu stavku.  Ali našao sam je. Teška je, preduga I gotovo nestabilna ali nije li naša takozvana realnost nosilac istih osobina?

U svojim dnevnicima sam zabeležio svoja putovanja. Nema ništa sigurnije od sveščice koju nosimo sa sobom  svuda.  Reči ostaju na hartiji, hartija prenosi znanje, znanje raste , menja formu ,izoštrava svet.

Dakle sve polazi od svezaka. I one su gotovo neuništive ako znate kako da  ih uskladištite.  Jedina opasnost naravnov reba od vatre  ali kakav bih ja to ludi izumitelj bio  ako I vatru ne bih pokorio.  Iz mene je izmilila ideja o retkoj plavoj tečnosti  baziranoj na bakru I pčelinjem vosku . Jedan poduži hemijski process, izvlačenje kiseonika  iz mešavine  I možemo biti sigurni da jednom potopljena knjiga  u ovako neverovatan spoj  ostaje zauvek otporna na vatru  ali I sve ostale spoljne uticaje. Čak ima svojstvo provodnika  ali ne brinite vise ona šteti munjama nego  što su munje u stanju da štete njoj.

Mogao bih poneti toliko puno hartije na svoje putovanje ovuda kuda sam krenuo  ali zapravo nije nimalo neophodno. Ljudski mozak je nedovoljno razvijen baš zato što  ne može da se odluči da za sobom ostavi  materijalne stvari.  Naime jedan mali dnevnik bio je sasvim dovoljan za svako putovanje.  Pošto je mali, primorani ste da u njega zapisujete samo ono što je  krucijalno  u životu  a pre svega vredno vase budućnosti.

Jer I da se vratite u prošlost, dokaz o prošlosti vam neće doneti nikakvu naročitu satisfakciju. I najbitnije postojaće momenti kada vam dnevnik neće biti pri ruci  a tek kada bude razumećete važnost ćutanja I čuvanja informacije..  Notes je ,dakle, karakterni deo nas. I vrlo je važno upamtiti ovu rečenicu koju sam zapisao na poleđini istog. Kada ste putnik kroz galaksije  potrebno vam je nešto nepromenjivo u konstanti koja  se menja brže nego što se završava ova rečenica . A kako je I život promenjiva konstanta , nađite za sebe jednu nepromenjivu  da vas void u mraku . I tako sam zapisao :

” Dana 12.12.0002. godine na planeti Pluton , uspeo sam otvoriti vortex, belu crvotočinu između sebe I meni nepoznate destinacije . Nisam znao šta me tamo čeka .Prošao sam kroz prolaz.  Za mene minuti, za njih eoni. Našao sam se u biblioteci  nepoznate civilizacije . Bila je tih ai prazna  a u stolu između stolica,  na table zaglavljen metak . Stari bakarni, zemaljski, metak . Žrtva promašena.Informacija spašena.”

 

Dijana Zmija

Dijana Zmija-Momenat Večnosti

Slučajnosti ne postoje. Univerzum se sinhronizuje sa našim dubokim nadanjima,strahovima ili težnjama. Nije slučajno da kada sam odlučila da naučim španski pre mnogo godina, moj pokretač bude upravo Viktor Garsija, frontmen benda WarCry koji peva na španskom.Te se ispostavilo da kad sam diplomirala španski, diploma bude potpisana imenom Viktora Garsije, koji svakako nije isti taj čovek ali to je onaj momenat kada vam univerzum kaže-na dobrom si putu ka ostvarenju svojih snova.
Nije slučajnost sanjatio gitaru kakvu nikako nisam mogla da priuštim kada sam bila tinejdžerka i kakvu sam, identičnu po mojoj zamisli, dobila kao poklon iznenađenja od svoje najbolje prijateljice koja je tada u tom uzrastu morala da sačuva novac od užine da bi mi je kupila. Nije slučajan ni jedan broj koji se podudara između vas i neke osobe. Nije slučajno zašto vas neko zove baš u određeno vreme, ni taj unutrašnji glas koji ne želite da pratite, a koji zapravo služi upravo tome-da vas poveže sa vašom podsvešću
Ništa na ovom svetu nije tek tako bačeno, a kako Pikaso reče sve što možete da zamislite u glavi, negde mora da već postoji.
Samo su ljudi slučajno izabrali da radije vide takozvanu realnost kroz oči skeptika i čoveka bez snova nego kao mogućnost da ostvare svoje zamisli.Jer mnogi se plaše jednoga a to je savladavanje samog sebe, uzdizanje u nezamislive visine, i svi se boje da će ih to jedino dovesti do strmoglavog pada .A kako bi znali kuda da se penju ako se više puta usput ne zakače i slome…

Dijana Zmija-Čopor Zluradih

Nekim putevima krenete sami,nekada vas neko prati rame uz name, nekada neko od vas posustane.Jedan krene da se razvija na jednu a drugi na drugu stranu.Nekada to znači da prosto ne idete u istom pravcu a nekada zadržite zajednički pravac iako su putevi do tamo svakome drugačiji.
Razdvajanje nije lako.Svako to drugačije podnosi.Ljudima uglavnom bude povređen ego, a retki shvate svrhu potrebe da krenu dalje sami.
Ono što je neminovno od posledica su grupe ljudi koje prate dve osobe i koje na kraju (ne)moraju da se podele jer dve osobe više ne koračaju zajedno. Onda imamo priliku da vidimo mentalitet osoba. Vrlo često svako prati svog ”favorita” bez nekog verodostojnog razloga, neko to radi jer je zaista lojalan, a drugi zato što eto više im se dopada.I naravno ko gubi ima prava da se ljuti, širi glasine, pravi od sebe žrtvu dok će onaj drugi ići dalje i neće se obazirati na ono što zna da nije istina.
A ja skidam kapu ljudima koji su uspeli da razaznaju istinu i u mutnoj vodi i koji, ako nisu mogli stati na stranu onoga što ide dalje jer neće da bude uvučen u vrtlog propasti, makar su
Zato, ako mislite da vas neko sputava, ako vam neko seče krila dok glumi iskreni osmeh a u rukama skriva bodeže izdaje i pravi planove kako da posrnete, idite dalje.Nekada će vam to biti porodica, najbliži prijatelji, partner, nekada samo poznanik koji je uvek prisutan čekajući da vam se nešto loše desi. Vi ipak idite dalje i pustite zlo da se samo u sebe uruši.Niste dužni nikome da se objašnjavate, duše koje imaju istinu i kvalitet u sebi, sami će iste i prepoznati.Ko nema, makar ih bilo bezbroj, takvi vam ne trebaju ni na vrhu ni na dnu, a ponajmanje u borbi u sredini.
 

Dijana Zmija-Strah Monsuna

Na obzorju sivog jutra, kraj obale tihog mora, čuo se žagor tamošnjeg stanovništva što žurno sakuplja ribu I opremu, što da zaplovi brodom, što da ribu rasproda.

Život na obali lagan je I prirodan.Osim ribe, brodova , ljudi nemaju drugih briga sem po koje vremenske nepogode I možda samoće. Usamljenost se među meštanima uglavnom ne spominje, ona se ćuti, ispija ili ubija radom, zaglušena igrankama u sumrak I zaboravljena nakon ukusnih obroka. Pitajte starce što plove svakoga jutra ka pučini, rećiće vam da se o usamljenosti ne brinu kada ih zahvate morske nemani. Pitajte decu, neće vam reći da samuju ali će u cik zore često sedeti na obali , pogleda izgubljenog u daljini, sanjajući o tome šta je sa druge strane.

Ni ja vam neću reći ništa o srcu koje samuje jer osećam teskobu samo u tišini, ta me tišina nekako napreza da skočim iz stolice I idem dalje, da se zauzmem za neki rad, ma kakav, samo da se tišini ne prepustim. Jalove su te  dubine kada u njima stojiš sam. Morske su sile bespomoćne ako u ta bespuća svoga uma I svoje samoće, slučajno zakoračiš.

I svi ljudi što borave kraj ove tihe I mirne vode, izgledaju kao da im je život besprekoran. Daleko su od svih problema civilizacije, daleko od modernog sveta, daleko od jurnjave.

No, ovo mesto nije imuno na posetioce. Turisti mu se dive, životinje ga vole ali s eniko od pridošlica ne usuđuje da ostane.. Da li nam nešto fali, zapitamo se, . Imamo Sunca, imamo toplote, igre I smiraja, slobodu za dečije osmehe, ribu za kakvu god trpezu da poželite. Nema besne mašinerije, buke ni požurivanja.. Pitao bih turiste zašto duže ne ostanu ili zašto ne dolaze češće. Nikada nisam dobio odgovor od njih. Samo se jedan dečak usudi da kaže da ga uznemirava pesma ovdašnjih oblaka.

-Ta kakva pesma?-čudio bih se čudom. -To je sve sam pljusak I ljutna oluje. Normalna pojava za ova daleka područja.

-Normalna po vas-rekao bi dečak, ali za ljude koji prvi put upoznaju svoje tisane, to je pesma očaja, strahova I taštine. Bojazan od samoće, jecaj pred snagom sopstvenog ništavila. Ljudi to ne čuju u gradovima, zato se svi I zatrpavaju da žive po visokim betonskim kutijama gde se ne miruje, ne smiruje a nekad I ne spava.

Tako me je dečak razoružao pred sopstvenom senkom, otkrio da I ona postoji I da sam ja kao I cello stanovništvo ovoga mesta, zapeo da bežim od sebe I tišine I da je dovoljna jedna monsunska oluja da me odvoji od smislenosti života I zapeva pesmu strahova.

Dok god bežim , bojim se da će me stići.

Ovaj dečak je zastao I spasio se, olujom okupan.

 

Dijana Zmija

Dijana Zmija -Putujte u 2018.

Ja vam u novoj 2018. želim da putujete, drago društvo.Dok god smo stacionirani na istom mestu, u istom gradu, u istoj državi STALNO, ne može se ništa promeniti pa ni naša perspektiva o životu, ljubavi, ljudima.Želim vam da doživite ono što niste i da idete tamo gde ste oduvek sanjali.Pa iako se vratite razočarani vratićete se sa potpuno novim iskustvima, pričama, idejama, poznanstvima, snovima. Samo ne sedite više i ne žalite se na sudbinu.Ustajte i menjajte stvari.
Videla sam ljude koji su toliko tvrdoglavo verovali u nešto da su učinili da se ostvari.Dakle izgovori su samo vaš nedostatak upornosti, druge prepreke nema.
I nek vas ljubav, saosećanje i brižnost prati gde god da ste, bez toga ništa što u životu imate ili radite, nema smisla.