Tag Archives: dijana zmija

Dijana Zmija-Nepromenjiva Konstanta

Vorteks između galaksija otvarao je čistinu kroz koju smo mogli putovati kroz prostor I vreme. Sve što sam do tada  o vremenu znao bilo je pročitano iz knjiga naučne fantastike. Pokušavao sam primeniti one doctrine koje sam smatrao realnim I nikada nisam  uspeo da izmerim dokle doseže to što trenutno smatram stvarnim.

Ali stvarnost je  perceptivna I menja se pod uticajem  faktora vremena I materije.Ne big rekao baš I prostora jer je jedna stvar imati opopljiv proctor oko sebe a sasvim druga koračati kroz nešto  što ljudska  čula nisu u stanju da osete , opipaju ili raspoznaju. Priznajem, bilo je teško uopše doći do matematičke jednačine  koja podržava ovakvu stavku.  Ali našao sam je. Teška je, preduga I gotovo nestabilna ali nije li naša takozvana realnost nosilac istih osobina?

U svojim dnevnicima sam zabeležio svoja putovanja. Nema ništa sigurnije od sveščice koju nosimo sa sobom  svuda.  Reči ostaju na hartiji, hartija prenosi znanje, znanje raste , menja formu ,izoštrava svet.

Dakle sve polazi od svezaka. I one su gotovo neuništive ako znate kako da  ih uskladištite.  Jedina opasnost naravnov reba od vatre  ali kakav bih ja to ludi izumitelj bio  ako I vatru ne bih pokorio.  Iz mene je izmilila ideja o retkoj plavoj tečnosti  baziranoj na bakru I pčelinjem vosku . Jedan poduži hemijski process, izvlačenje kiseonika  iz mešavine  I možemo biti sigurni da jednom potopljena knjiga  u ovako neverovatan spoj  ostaje zauvek otporna na vatru  ali I sve ostale spoljne uticaje. Čak ima svojstvo provodnika  ali ne brinite vise ona šteti munjama nego  što su munje u stanju da štete njoj.

Mogao bih poneti toliko puno hartije na svoje putovanje ovuda kuda sam krenuo  ali zapravo nije nimalo neophodno. Ljudski mozak je nedovoljno razvijen baš zato što  ne može da se odluči da za sobom ostavi  materijalne stvari.  Naime jedan mali dnevnik bio je sasvim dovoljan za svako putovanje.  Pošto je mali, primorani ste da u njega zapisujete samo ono što je  krucijalno  u životu  a pre svega vredno vase budućnosti.

Jer I da se vratite u prošlost, dokaz o prošlosti vam neće doneti nikakvu naročitu satisfakciju. I najbitnije postojaće momenti kada vam dnevnik neće biti pri ruci  a tek kada bude razumećete važnost ćutanja I čuvanja informacije..  Notes je ,dakle, karakterni deo nas. I vrlo je važno upamtiti ovu rečenicu koju sam zapisao na poleđini istog. Kada ste putnik kroz galaksije  potrebno vam je nešto nepromenjivo u konstanti koja  se menja brže nego što se završava ova rečenica . A kako je I život promenjiva konstanta , nađite za sebe jednu nepromenjivu  da vas void u mraku . I tako sam zapisao :

” Dana 12.12.0002. godine na planeti Pluton , uspeo sam otvoriti vortex, belu crvotočinu između sebe I meni nepoznate destinacije . Nisam znao šta me tamo čeka .Prošao sam kroz prolaz.  Za mene minuti, za njih eoni. Našao sam se u biblioteci  nepoznate civilizacije . Bila je tih ai prazna  a u stolu između stolica,  na table zaglavljen metak . Stari bakarni, zemaljski, metak . Žrtva promašena.Informacija spašena.”

 

Dijana Zmija

Advertisements

Dijana Zmija-Momenat Večnosti

Slučajnosti ne postoje. Univerzum se sinhronizuje sa našim dubokim nadanjima,strahovima ili težnjama. Nije slučajno da kada sam odlučila da naučim španski pre mnogo godina, moj pokretač bude upravo Viktor Garsija, frontmen benda WarCry koji peva na španskom.Te se ispostavilo da kad sam diplomirala španski, diploma bude potpisana imenom Viktora Garsije, koji svakako nije isti taj čovek ali to je onaj momenat kada vam univerzum kaže-na dobrom si putu ka ostvarenju svojih snova.
Nije slučajnost sanjatio gitaru kakvu nikako nisam mogla da priuštim kada sam bila tinejdžerka i kakvu sam, identičnu po mojoj zamisli, dobila kao poklon iznenađenja od svoje najbolje prijateljice koja je tada u tom uzrastu morala da sačuva novac od užine da bi mi je kupila. Nije slučajan ni jedan broj koji se podudara između vas i neke osobe. Nije slučajno zašto vas neko zove baš u određeno vreme, ni taj unutrašnji glas koji ne želite da pratite, a koji zapravo služi upravo tome-da vas poveže sa vašom podsvešću
Ništa na ovom svetu nije tek tako bačeno, a kako Pikaso reče sve što možete da zamislite u glavi, negde mora da već postoji.
Samo su ljudi slučajno izabrali da radije vide takozvanu realnost kroz oči skeptika i čoveka bez snova nego kao mogućnost da ostvare svoje zamisli.Jer mnogi se plaše jednoga a to je savladavanje samog sebe, uzdizanje u nezamislive visine, i svi se boje da će ih to jedino dovesti do strmoglavog pada .A kako bi znali kuda da se penju ako se više puta usput ne zakače i slome…

Dijana Zmija-Čopor Zluradih

Nekim putevima krenete sami,nekada vas neko prati rame uz name, nekada neko od vas posustane.Jedan krene da se razvija na jednu a drugi na drugu stranu.Nekada to znači da prosto ne idete u istom pravcu a nekada zadržite zajednički pravac iako su putevi do tamo svakome drugačiji.
Razdvajanje nije lako.Svako to drugačije podnosi.Ljudima uglavnom bude povređen ego, a retki shvate svrhu potrebe da krenu dalje sami.
Ono što je neminovno od posledica su grupe ljudi koje prate dve osobe i koje na kraju (ne)moraju da se podele jer dve osobe više ne koračaju zajedno. Onda imamo priliku da vidimo mentalitet osoba. Vrlo često svako prati svog ”favorita” bez nekog verodostojnog razloga, neko to radi jer je zaista lojalan, a drugi zato što eto više im se dopada.I naravno ko gubi ima prava da se ljuti, širi glasine, pravi od sebe žrtvu dok će onaj drugi ići dalje i neće se obazirati na ono što zna da nije istina.
A ja skidam kapu ljudima koji su uspeli da razaznaju istinu i u mutnoj vodi i koji, ako nisu mogli stati na stranu onoga što ide dalje jer neće da bude uvučen u vrtlog propasti, makar su
Zato, ako mislite da vas neko sputava, ako vam neko seče krila dok glumi iskreni osmeh a u rukama skriva bodeže izdaje i pravi planove kako da posrnete, idite dalje.Nekada će vam to biti porodica, najbliži prijatelji, partner, nekada samo poznanik koji je uvek prisutan čekajući da vam se nešto loše desi. Vi ipak idite dalje i pustite zlo da se samo u sebe uruši.Niste dužni nikome da se objašnjavate, duše koje imaju istinu i kvalitet u sebi, sami će iste i prepoznati.Ko nema, makar ih bilo bezbroj, takvi vam ne trebaju ni na vrhu ni na dnu, a ponajmanje u borbi u sredini.
 

Dijana Zmija-Strah Monsuna

Na obzorju sivog jutra, kraj obale tihog mora, čuo se žagor tamošnjeg stanovništva što žurno sakuplja ribu I opremu, što da zaplovi brodom, što da ribu rasproda.

Život na obali lagan je I prirodan.Osim ribe, brodova , ljudi nemaju drugih briga sem po koje vremenske nepogode I možda samoće. Usamljenost se među meštanima uglavnom ne spominje, ona se ćuti, ispija ili ubija radom, zaglušena igrankama u sumrak I zaboravljena nakon ukusnih obroka. Pitajte starce što plove svakoga jutra ka pučini, rećiće vam da se o usamljenosti ne brinu kada ih zahvate morske nemani. Pitajte decu, neće vam reći da samuju ali će u cik zore često sedeti na obali , pogleda izgubljenog u daljini, sanjajući o tome šta je sa druge strane.

Ni ja vam neću reći ništa o srcu koje samuje jer osećam teskobu samo u tišini, ta me tišina nekako napreza da skočim iz stolice I idem dalje, da se zauzmem za neki rad, ma kakav, samo da se tišini ne prepustim. Jalove su te  dubine kada u njima stojiš sam. Morske su sile bespomoćne ako u ta bespuća svoga uma I svoje samoće, slučajno zakoračiš.

I svi ljudi što borave kraj ove tihe I mirne vode, izgledaju kao da im je život besprekoran. Daleko su od svih problema civilizacije, daleko od modernog sveta, daleko od jurnjave.

No, ovo mesto nije imuno na posetioce. Turisti mu se dive, životinje ga vole ali s eniko od pridošlica ne usuđuje da ostane.. Da li nam nešto fali, zapitamo se, . Imamo Sunca, imamo toplote, igre I smiraja, slobodu za dečije osmehe, ribu za kakvu god trpezu da poželite. Nema besne mašinerije, buke ni požurivanja.. Pitao bih turiste zašto duže ne ostanu ili zašto ne dolaze češće. Nikada nisam dobio odgovor od njih. Samo se jedan dečak usudi da kaže da ga uznemirava pesma ovdašnjih oblaka.

-Ta kakva pesma?-čudio bih se čudom. -To je sve sam pljusak I ljutna oluje. Normalna pojava za ova daleka područja.

-Normalna po vas-rekao bi dečak, ali za ljude koji prvi put upoznaju svoje tisane, to je pesma očaja, strahova I taštine. Bojazan od samoće, jecaj pred snagom sopstvenog ništavila. Ljudi to ne čuju u gradovima, zato se svi I zatrpavaju da žive po visokim betonskim kutijama gde se ne miruje, ne smiruje a nekad I ne spava.

Tako me je dečak razoružao pred sopstvenom senkom, otkrio da I ona postoji I da sam ja kao I cello stanovništvo ovoga mesta, zapeo da bežim od sebe I tišine I da je dovoljna jedna monsunska oluja da me odvoji od smislenosti života I zapeva pesmu strahova.

Dok god bežim , bojim se da će me stići.

Ovaj dečak je zastao I spasio se, olujom okupan.

 

Dijana Zmija

Dijana Zmija -Putujte u 2018.

Ja vam u novoj 2018. želim da putujete, drago društvo.Dok god smo stacionirani na istom mestu, u istom gradu, u istoj državi STALNO, ne može se ništa promeniti pa ni naša perspektiva o životu, ljubavi, ljudima.Želim vam da doživite ono što niste i da idete tamo gde ste oduvek sanjali.Pa iako se vratite razočarani vratićete se sa potpuno novim iskustvima, pričama, idejama, poznanstvima, snovima. Samo ne sedite više i ne žalite se na sudbinu.Ustajte i menjajte stvari.
Videla sam ljude koji su toliko tvrdoglavo verovali u nešto da su učinili da se ostvari.Dakle izgovori su samo vaš nedostatak upornosti, druge prepreke nema.
I nek vas ljubav, saosećanje i brižnost prati gde god da ste, bez toga ništa što u životu imate ili radite, nema smisla.

 

Dijana Zmija-Tvoj Cilj

Svi ti životni učitelji su me usmeravali ka pozitivnom pristupu životu ili mi davali razne mudrosti o tome kako biti srećan. ALi ono što su ispustili u svom učenju i pokazivanju bilo je da naglase da je svakom od nas potreban cilj da bi se borio.
Ono što nam jutra čini teskobnim, ono što nas zaglavljuje i ne dozvoljava da se budimo pozitivni je odsustvo cilja u životu.
Mi radimo ali ne znamo zašto radimo, jer smo duhovna i inteligentna bića te naša borba za preživljavanjem nije jedino što može da nas ispuni.Moglo bi neku životinju koja ne vidi dalje od puta opstanka. Ali mi smo ljudi, mi gajimo empatiju, vizualizujemo prošlost i budućnost, maštamo i reagujemo na negativnu i pozitivnu energiju. Nama treba dosta više da bismo se pokrenuli. Naravno, ako nas život isprva stavi u situaciju da moramo da se borimo za opstanak, mi ćemo to instiktivno i uraditi, gotovo nemilosrdno ili za inat, mi ćemo obezbediti svoj opstanak.Ali šta posle kada se stiša taj adrenalin koji nas je naterao na akciju?Posle dolazi praznina i dolazi besmisao ukoliko u našem životu ne postoji ambicija, dalji cilj od ovog danas i od ovog uprošćenog ili mukotrpnog preživljavanja.
Stoga bih preformulisala ta učenja o kojima mnogi govore, da umesto da tražite mir u sebi pre svega tražite cilj sebe, možda će to preusmeriti vaš tok misli pa posle i života.
Mir nam ne služi ukoliko se emocije ne razgraniče sa onim što bi htele biti.Ili je možda bolje da preformulišem da se teže dolazi do mira i zadovoljstva sopstvenim JA ukoliko besciljno lutamo ovim životom od danas do sutra. Za dobrobit vaše duše, uma a pre svega emotivne celine celog bića, potrebno je da sebi nacrtate, ugravirate ako treba, ka čemu ste se uputili. Ko je osoba koju želite, posao, obrazovanje, događaj ili nešto sasvim novo što želite da probate.
Počnete od sitnica, i vežbate do velikih stvari. Neka vam postizanje željenih ciljeva postane mehanizam koji će usput da vas zaceljuje, umiruje i nađe vam tu izgubljenu svrhu današnjeg dana, sutrašnjeg meseca i sledeće godine. I dok trepnete vi ćete biti tamo gde ste još juče mislili da je nemoguće do toga stići.
Dijana Zmija

Dijana Zmija-Novembarski Rani Mraz

Otvorila sam prozor i pustila rani mraz u pluća i u dušu. Stigao je mesec mog rođenja, možda zato malo draži od svih ostalih u godini ali zasigurno najdraži zbog zimskih vrata koje otvara.
Volim tišinu i volim hladnoću. Smiraj koji dolazi početkom novembra ne može zameniti ništa. Mirisi borova , utihnula vreva ,toplota praznika i njihovih romantičnih detalja, sve kreće sa novembrom.Teške i duge kiše, sivo nebo i spoznaja sebe onda kada smo manje skloni hirovima a više razmišljanju i dubini analiziranja. Koliko letnji meseci donose nestabilnosti, razdraganosti i strasti, toliko zimski balansiraju čvrstinom, mudrošću i mirnim vodama.Ledenim i dubokim ali veoma snažnim.
Novembar je takođe mesec prekretnice, zatvaranja starih vrata koja više ne sadrže ništa za nas, doba testiranja naše skromnosti, naše velikodušnosti i racionalnosti.
Harmonija ispununjava srce, neki sladak neobjašnjiv osećaj da negde pripadate, bliskost dobija na značaju a ono što nas sputava, odlazi u zaborav. Mesec jednog novog truda i zalaganja, nekih novih ciljeva i pobede, za razliku od Decembra koji je omađijan iluzijama i ponekim praznim obećanjem za ono sutra koje još nismo dočekali, Novembar nosi ime shvatanja i tišine koja razume, koja zna šta može da očekuje ali i šta treba da izgubi,s vojevoljno, da bi krenula dalje.
Otvorite neko slatko od jagoda i uz šoljicu čaja, dočekajte ovaj divni mesec, mnogima težak zbog bitnosti koju u sebi nosi. I koračajte dalje. U olujnim se danima kuju junačka dela.
Dobro vam jutro.
Dijana Zmija