Tag Archives: dijana zmija

The one who stands alone

I am the one who stands alone

mind of silver, heart of stone.

Child of freedom’s art’s desire,

i am the ice with soul on fire.

I am the beauty of the beast

I am a devil at last feast.

I am the hand that breaks the rules

and the rebel with no cure.

Don’t call me lonely

cuz i am not lonely.

You are used to be blind,

You feel good with your kind.

But your road is one way track,

And you’re always looking back.

I keep my head up in the sky, 

the roads are small for those up high

I broke my chains long time ago

and i will never fly so low.

Don’t call me lonely

cuz i am not the only.

By the shadows of the moon,

my heart will be gone soon.

The time is spinning, running fast

what is first will be the last.

I found a soul that i must keep,

i found a seed in me so deep.

For those on fire or cold as a stone

i am still the one who walks alone.

Don’t call me lonely

cuz i am not the only.

Dijana Zmija

(I made the composition of this song that you can watch here https://www.youtube.com/watch?v=6j_drBdFiPI )

Advertisements

Dijana Zmija -She’s my dreamcatcher

In the moonlight of the night
i’ll recal the spell to guide us
what is wrong will soon feel right
the secret is too small to hide us.

Woman, i know all your powers
i’ve been fighting by your side
all the past lives, decades ,hours
by the storms and every tide…

In the mist where the hero’s broken
by the follen swords that honors
feary tale wich should be spoken
to the souls of ancient gonners.

Lonelyness, my trustfull friend
will i follow mistress freedom
Will she meet me with the end
or will i guide her to her Eden?

Woman,agony, desire
There’s the battle for us waiting
i’ll surrender to your fire
alchemy that you’re creating.

Woman would you catch my dreams?
Would you lead me if i follow?
Would you mask all that is seams
seems to be so hard and hollow…

Dijana Zmija

Dijana Zmija -Njeno srce devojčice

Kako je tako voliš ako ne znaš koje joj je omiljeno cveće a i čokolada? Kako joj se tako dodvoravaš kad ne umeš da proceniš kakve reči joj gode? Iskrene naravno, ali ne bilo koje. Nije njeno srce tako plitko da mu možeš šaputati tek tako i kako ti je volja.
A sve njene nesanice? Neće ona budna dočekati zore, ali hoće ponoć, da sačeka ples među zvezdama pre nego što je otprate na počinak. I sanjaće dugo, ali najpre sanjariti, o tebi, o sebi, o svemu i ničemu što je moguće ili nije, i dugo će je moriti pitanja, čežnje i nedoumice…Ali će na kraju zaspati spokojna, kao u rukama Meseca i opet će joj u snove doći svi oni šapati koje je možda htela a nije dobila…
Kako je tako zamišljaš kad ne znaš njene korake po sobi, njenoj sobi, samo njenoj, što je čuva od takvih radoznalih i čudnovatih bića poput tebe. Kako je sanjaš ako ne znaš koje boje joj je spavaćica i zašto se kao devojčica češlja dugo pred ogledalom, kada joj je već uveliko vreme da legne da spava.
A znaš li joj navike? Zašto voli pijace i starice što joj se iskreno smeše na mladosti? I što baš pored tog potoka mora da zastane i oslušne njegov život. Isti onaj koji bi rado menjala za svoj, samo da teče, da grli zemlju i kamenje i da se nikada u svojoj slobodi i ljubavi prema tlu, ne zaustavi.
I šta bi joj rekao kada bi ti pružila ruku? Bi li je poljubio ili bi nemo čekao hoće li ti razum umeti sastaviti kakve tople reči o njenoj lepoti i očima?
Stani malo pa promisli ko ti je u snovima, i zašto baš ona od toliko jednostavnijih i sporijih devojaka. Zašto ti baš treba njen kovitlac i radost življenja i zašto te boli baš njena melanholija?
Možda boliš i ti nju, al neće pričati ni sa vetrovima o tome, jer te još i ne poznaje, znaju te zore što joj izmiču i dive se njenim noćima.
A ti gospodine, upristoji se sa ludorijama tvoga srca, pronađi te sitne delove što u vašaru njenog uma čekaju na pronalazača i ukrašćeš srce devojčici od ludila što se, sasvim nejasno, pred ogledalom, uoči spavanja, tako dugo i zamišljeno češlja…

Dijana Zmija

Dijana Zmija -Istina u valovima noći

Ne gledaju u moje oči, u njima nećeš naći ono što tražiš. One ne govore i svojom bojom prikrivaju melanholiju ovoga srca. Bolje oslušni moje ćutanje, podigni glavu ka tamnilu noći i zvezde će ti o meni reći baš sve.

U njima krijem snove, a u tami svoje neshvaćene želje i težnje. Mesec peva sve pesme koje moje usne nisu rečima smele izustiti.

Čuješ li ih? Ako me voliš, lako će ti se prikrasti…ostaće u tvome umu i govoriće ti o meni.

Ne slušaj ptice, ni zore bele jer o meni oni ništa, ali baš ništa ne znaju. Sačekaj zimu i prve snegove, što prekrivaju tragove tvojih stopala koja nikada ka meni krenula nisu…Oni će ti pričati priče sanjalice, što je po ko zna koji put u bele zavoje snegova, zavila svoja slomljena krila.

Poslušaj priče lutalica i vetrova što se drže zajedno. Oni sigurno znaju kuda se moj nemir uputio.

Zaustavi se kraj usamljenih šuma što nemaju sa kime da dele svoju samoću, one me poznaju, uputiće te ka mojim tragovima.

Ne čekaj Sunce, ni da se oblaci poigraju sa nebom, takvi su prijatelji zauvek od mene otišli.Sačekaj noć, jer jedino ona, sa posteljom od beskraja na sebi, ima mape iluzija i stvarnosti koje su me gradile, jedino ona zna kako da prizoveš moje misli i kako da tvoje ka meni odlete.

Ne traži ništa u mojim očima, slagaće te da sam srećna, njihov sjaj počiva na neprospavanim noćima.

Sačekaj sumrak, Mesec i zvezde, upitaj ih, oni će ti svojim melodičnim usamljenim šapatom, o meni reći baš sve.

Dijana Zmija

Tu quedate el viento, yo sere el vagabundo para ti

Te busco alli donde las lluvias queman,

donde el cielo se une con la tierra

en el silencio donde solo el viento suspira

en la luz de la luna que nos separa silenciosamente.

Se rompe el espejo del fuego y de vidrio

quendo en el, busco tu cara

eres parte de mi paraiso y un susuro del infierno

la sagrada melodia y el grito de mi locura.

La magia se lucha con las noches

para escapar de las garras de la tormenta

no intercambia las palabras con los sabios

porque el amor es mas fuerte de universo entero.

Alli, la razon esta callada, y las leyes se escapan

cuando tu magia me llama por mi nombre

y pierdo los dias  cada vez mas dificiles

para decirte que te olvides de mi para siempre

Y lo que cubremos con el velo de silencio

nos da pesadillas por las noches largas

soy el vagabundo, no huyo de mis caminos solitarias

busco las estrellas, no los llantos de las madrugadas.

He puesto mi poder en los sueños

le he entregado a las tormentas sin rostro y sin voz

los leyes de la tierra no valen para nosotros dos

tu quedate el viento, yo sere el vagabundo para ti.

Žrtva

Šta znači biti žrtva i koja je granica nečije svesne požrtvovanosti i one koja prerasta u patetiku i ugnjetavanje nečije ličnosti?
Zar je neko dobio u životu nešto što je mnogo hteo a da nije podneo neku žrtvu za to?
Jel jeste? Pošto ja ne znam ništa o tome.
Svaku svoju grešku moramo da platmo kao i što polažemo uplatu pri ispunjenju naših najdubljih želja i čežnji. Kao onda kada kupite baš tu haljinu koju toliko dugo zamišljate u glavi, a vidite u izlogu dok ne shvatite da je  za vaš džep nedostižna…Al se opet odlučite za kupovinu iste, jer duboko u sebi znate da je previše želite i predugo imate u mislima da biste pustili da vam isklizne iz ruku sada kada znate da je stvarna i da vas je na neki način prizvala k sebi… I trošite novac koji nemate, i znate da ćete grcati u dugovima neko vreme, ali ste spokojni jer sada držite u rukama to što dugo tražite.
Tako je i sa snovima. Ali ne svim snovima, samo onim najvećim i iskonskim , zbog kojih ne spavamo, i koji donose pustoš i oluje kada su daleko od ostvarenja.
A za njih čak rado podnosimo žrtvu i plaćamo ceh.
I niko ne može premeriti koja je žrtva ravna kojim čežnjama jer tu vagu još niko nije izmislio.
Ali naša požrtvovanost je ono što nas čini ljudima, roboti je sigurno nemaju niti bi znali da je prepoznaju. Dok je mi imamo još uvek smo živi i znamo šta su rasplamsane strasti i nemirna srca. I to je deo života. Svaka žrtva, čak i ona koja nas dovodi do potpune promene naših života, ukoliko je prevelika i neopravdana.
Ali je neophodna i definiše nas, svakog ponaosob.
Definiše našu veličinu, nečiju površnost i plitkost, a nas preobražava i pomera. Danas nas čini jačima i mudrijima, a sutra možda postaje uzrok promene života iz korena.
Mudrost postojanja je samo znati dozirati-snove, ljubav, nadanja pa i žrtvu,al ne dozvoliti da vlada nad nama.

Svi smo mi žrtve naših izbora, samo je treba znati učiniti dovoljno krotkom da zbog nje duša ne zamre.

Dijana Zmija​

Un rey sin corona

Eres el enemigo con quien comparto mi cama
Traes tranquilidad, pero eres el principe de drama
Tu voz que me llama es el viento tan distante
eres el soldado del tiempo, mi invisible amante
Ya no escucho los ruidos de otro paraiso
el eterno espacio ya me dio todo lo que quizo
Mi principe del orguillo no me  entendiste
en mi quedra todo lo que eres y lo que ya fuiste

Dijana Zmija