Tag Archives: strahovi monsuna

Dijana Zmija-Strah Monsuna

Na obzorju sivog jutra, kraj obale tihog mora, čuo se žagor tamošnjeg stanovništva što žurno sakuplja ribu I opremu, što da zaplovi brodom, što da ribu rasproda.

Život na obali lagan je I prirodan.Osim ribe, brodova , ljudi nemaju drugih briga sem po koje vremenske nepogode I možda samoće. Usamljenost se među meštanima uglavnom ne spominje, ona se ćuti, ispija ili ubija radom, zaglušena igrankama u sumrak I zaboravljena nakon ukusnih obroka. Pitajte starce što plove svakoga jutra ka pučini, rećiće vam da se o usamljenosti ne brinu kada ih zahvate morske nemani. Pitajte decu, neće vam reći da samuju ali će u cik zore često sedeti na obali , pogleda izgubljenog u daljini, sanjajući o tome šta je sa druge strane.

Ni ja vam neću reći ništa o srcu koje samuje jer osećam teskobu samo u tišini, ta me tišina nekako napreza da skočim iz stolice I idem dalje, da se zauzmem za neki rad, ma kakav, samo da se tišini ne prepustim. Jalove su te  dubine kada u njima stojiš sam. Morske su sile bespomoćne ako u ta bespuća svoga uma I svoje samoće, slučajno zakoračiš.

I svi ljudi što borave kraj ove tihe I mirne vode, izgledaju kao da im je život besprekoran. Daleko su od svih problema civilizacije, daleko od modernog sveta, daleko od jurnjave.

No, ovo mesto nije imuno na posetioce. Turisti mu se dive, životinje ga vole ali s eniko od pridošlica ne usuđuje da ostane.. Da li nam nešto fali, zapitamo se, . Imamo Sunca, imamo toplote, igre I smiraja, slobodu za dečije osmehe, ribu za kakvu god trpezu da poželite. Nema besne mašinerije, buke ni požurivanja.. Pitao bih turiste zašto duže ne ostanu ili zašto ne dolaze češće. Nikada nisam dobio odgovor od njih. Samo se jedan dečak usudi da kaže da ga uznemirava pesma ovdašnjih oblaka.

-Ta kakva pesma?-čudio bih se čudom. -To je sve sam pljusak I ljutna oluje. Normalna pojava za ova daleka područja.

-Normalna po vas-rekao bi dečak, ali za ljude koji prvi put upoznaju svoje tisane, to je pesma očaja, strahova I taštine. Bojazan od samoće, jecaj pred snagom sopstvenog ništavila. Ljudi to ne čuju u gradovima, zato se svi I zatrpavaju da žive po visokim betonskim kutijama gde se ne miruje, ne smiruje a nekad I ne spava.

Tako me je dečak razoružao pred sopstvenom senkom, otkrio da I ona postoji I da sam ja kao I cello stanovništvo ovoga mesta, zapeo da bežim od sebe I tišine I da je dovoljna jedna monsunska oluja da me odvoji od smislenosti života I zapeva pesmu strahova.

Dok god bežim , bojim se da će me stići.

Ovaj dečak je zastao I spasio se, olujom okupan.

 

Dijana Zmija

Advertisements