Dijana Čop Nešić-Zamrznuta tačka u vremenu

Mog zavičaja više nema. Ne, nije da odneo vetar, nisu ga zavejali beli snegovi. Odnelo ga je vreme. Fizički, ono je tu, ali ono što više nije prisutno je nejgov duh i njegova suština.

Naš zavičaj, naše sklonište od svega, prvi koraci, detinjstvo i let- definisani su osećajem bezbrižnosti i nadom, nepokolebljivom nadom u bolje sutra, uzdasima za avanturama u koje ćemo se upustiti, ushićenjima za misterijama ka kojima krećemo. Naš je zavičaj jedno mesto staro, duboko ukorenjeno u naše duše, ali ono nije samo treptaj našega srca i fizički prisutno mesto-to je zamrznuta tačka u vremenu. Naš zavičaj mi doživljavamo , svako pojedinačno, kroz naša sećanja, razgovore, iskustva i mirise. I pamtimo detalje. Mnoštvo detalja. Jer cele slike i kontinuirana sećanja, bivaju rascepkana i formiraju samo blede fotografije-fragmente našeg sećanja.

Odrastamo, vetar nam nosi nevina krila. Upadamo u bure, oluje. Do malo čas smo bili deca, razdragano puštali zmajeve kroz poljane cveća. Beskrajne livade sa povetarcem u kosi, juriš dok ne popadamo i ogulimo kolena. Pa opet ustajanje i opet trg dok je snage u nama. Odjednom smo tinejdžeri, skoro pa ljudi, uhvaćeni u koštac sa isticanjem vremena, sputani razmišljanjima, strahovima, neodlučnošću, pritisnuti da odrastemo,d a prekinemo maštanje, da sednemo i računamo na papiru šta postajemo i hoće li nam to doneti novac. Dok trepnemo, postajemo namrgođeni odrasli, uveliko trčeći sa torbom na ramenu, kao Zec u Alisi iz Zemlje čuda. Na glavi, u grudima, na životnom motou nam jedino piše :”kasnim”.

I dok se okrenemo, eto nas matorih ispred ogledala, ko još ima snage i vremena da traži livadu da pušta zmajeve, ko je još lud da oguli kolena ? Možda više i ne ustane ? A i gde bismo više našli livadu dovoljno dugu da se po njoj opružimo ili potrčimo ?

Tako i mene misli ponekada , u sred noći, razbude. Neki vetrovi napolju kao da dolaze iz prošlosti. Grebu na prozore, bacaju mi album sa slikama detinjstva u lice, drže mi glavu pognutu nad njim. Oživljavaju momente.

Vraćam se u svoju hladnu sobu dedine kuće, jer ona je poslednja bila na listi da se zagreje, vidim sebe na velikom krevetu, pokrivena ćebetom, ogrnuta knjigama, listam li listam, prekrivena i preko glave. Draža mi je ta hladnoća u tišini sobe, bez buke drugih ljudi, nego li toplota dnevne sobe gde se stalno razglabalo o problemima, o nemanju novca ni za šta sem osnovnog i o konstantnom bogoradanju zašto je život nepravedan. Vetar okreće stranicu, više ne vidim svoju sobu, stari ormar i hladne zidove. Sada sam na zastakljenoj terasi, zatvorenoj ali i dalje ledenoj. Mraz je po staklu iscrtao svoj vez a ja prislanjam ruku i držim je da ostavi trag i otopi to ledilo. Taj potez nema svrhu, ali često sam na terasi kao dete prala dedine radne cipele. Bila sam previše mala da bilo kako pomognem, ali sam htela da on kao zidar barem krene u čistim cipelama na posao. Terasa je bila puna biljaka koje bi trebalo zaštititi od zime, pa im je baka izmedju saksija privezala sundjere.

Bila sam često prehlađena jer sam volela da budem u samoći sa svojim mislima, i da tako mala razmišljam o rešenjima za mnoge probleme. Vetar okreće jedan pa drugi album, otvara treći, letnji-opet samoća. Vidims ebe na krovu dedine šupe čiji je kroz namerno ostavio polu ravnim jer zna da se tu pentram sa teleskopom da gledam u zvezde dok me vrat ne zaboli.

Tada se vinem u druge svetove, posmatram neobične stvari, neznane celom ljudskom rodu, zapisujem vidjenja i proračune i vraćam se u kuću, promrzla, da podelim saznanja sa dekom koji uvek pomno sluša.

Bila sam njegova Dika, a njegove strpljive oči su uvek imale vremena da odgledaju moja skromna istraživanja, i iako nije bio vešt da rečima iskaže-odavao je svoju ljubav u pogledu punom topline. Ta je kuća zimi u mojoj sobi bila hladna, a opet, bila je najtoplije mesto na svetu. Pamtim duge i duboke novogodišnje noći, komšiluk gde je svako bio pravi prijatelj i drug, gde je vladalo poštovanje, gde se zimnica nikad nije pravila posebno u jednoj kući već su žene od kuće do kuće ,zajedno pravile istu.

Tada su vatre gorele od ispunjenosti života, smederevac se ložio i u pojedinim prigratskim mestima kakvo je bilo moje. Sobama se prožimao miris kolača, sveže pečenih, tek izvadjenih iz rerne, prababa je obavezno u ćošku neke sobe plela neki novi prsluk a sva deca, pa i mi, čekali smo jutro sa snegom da izletimo na sankanje. Promrzli i izmoreni, nismo dolazili kući dok ne vidimo smiraj Sunca i nejgov zalazak. Pa nas je posle čekalo sušeje odeće kraj šporeta i topla kupka u kupatilu. Nije to bila neka kuća, nije to bilo neko preterano sredjeno kupatilo. Ali je bilo moje, i to dvorište u koje staje svega nekoliko drveća, klupica i staza što vodi do šupe iza kuće-nije bilo ogromno, ni prgledno ,ni ukrašeno i sređeno po najlepšims tandardima- ali je bilo moje. To je bio moj zavičaj.

I kada porastemo, kada nas vetrovi odnesu u stihije, prelome, raščupaju i razbacaju, bilo ovde ili na drugu stranu sveta-čak da ta kuća ostane na temeljima….ti ljudi, ta lica, ti doživljaji, osećaj i mesta, taj rezak vazduh i tannaa koprena od slobode-nema je više, ostaje zamrznuta tačka u vremenu , koja me uvek vrati na onaj zaleđeni prozor od gvozdenih ramova, sa staklima išaranim mrazovim portretima, i još uvek imam osećaj da bih stavila šaku na išarana mesta, samo da se istopi i odvede me opet nazad…..

Dijana Čop Nešić

https://dijanazmijawriter.wordpress.com/

Dijana Čop Nešić- Odbijam

Odbijam da čitam vaše loše vesti , odbijam da pričam o tragedijama kao da su nešto ekskluzivno. Odbijam da drugima tako produžujem bol ili ulivam strah od neizvesnosti šta će biti sutra. Odbijam da budem karika u lancu širenja panike, loših misli i zadrtih mišljenja. Radije bih se pokrila velom ćutanja nego li klimnula uopšte glavom na vaša neodobravanja i vaša ”velika” mišljenja. Odbijam da vas sledim kada mislite da ste u pravu. Jer čak i da jeste, to je istina koju vi živite za vas-nije istina koju ja mogu živeti za sebe. Odbijam da vas razumem što iz fotelje, ne radeći ništa od svog života, umete samo o tuđem životu da pričate, i što niste kadri ni svoju sopstvenu omiljenu košulju da zamenite za onu koja vam se manje sviđa-a kamo li išta drugo kod sebe da promenite. Odbijam da verujem da je život crn i beo i odbijam da mislim da ja ili bilo ko drugi SMEM ili se USUĐUJEM da nekome govorim ko jeste a ko nije. Odbijam da sive dane još više ucrnim ništavilom šireći uzaludnosti tuđeg postojanja, šireći kritike, saplitanja i unižavanja. Odbijam da delim decu na -omiljeno i manje omiljeno-bolje ili lošije, odbijam da delim poslove na muške i ženske-svi su poslovi za čoveka ako postoje dva istinska čoveka da jedno drugum budu ljudi a ne vukovi. Odbijam da pišem šta prija onima koji bi da žive na tuđoj muci i odbijam da veličćam tugu nad životom koji uvek pobeđuje.Da nas sve čeka zagrljaj smrti, to nam je jasno, to ne treba ni da se deli, ali ono što trebate podeliti u ovim nezgrapnim, neizjednačenim i beskrupuloznim vremenima-to je malo daška sreće, po koja poetična reč, poziv prijatelju samo da pitate kako je, i da dok vam se žali na svoje nedaće , umete da se suzdržite od reči ”znam kako ti je” jer NE, NE ZNATE. Već u miloj tišini razumevanja i saosećanja date toj osobi krila da skine teret sa sebe i maramicu da obriše svoje suze. Da pozovete stare roditelje, bake i deke i kažete im-eto tako-da e biti sve dobro, čak iako neće. Da zagrlite svoje dete i da prestanete da mu se izvinjavate što ste smeteni, nervozni ili zabrinuti, jer sve to u životu normalno je. A deca su veća bića od nas, bolje će nas razumeti od svakog prijatelja, od rođenog supruga, od rođene majke. Budite im ono što je vama trebalo doks te bili dete-i ne skrivajte svoju tugu, bol i razočarenje, podelite ih-tako se umanjuju-tako postupa iskren čovek. Odbijam da verujem da je nesreća jedino što mogu da pročitam svaki dan, odbijam da mislim da knjige više nemaju svoju vrednost, da optimisti ne postoje.Ja možda jesam melanholik na dve noge što mnogo piše i mnogo odbija, ali sa te dve noge stojim vrlo optimistično, na krilima zmaja, iako stojim na obe svoje!~!!
D.Č.N.

Živeti daleko-Dijana Čop Nešić

Živeti daleko od mesta gde si se rodio, gde si odrastao, znači živeti poput kakvog isposnika na tuđoj zemlji, gde niko ne razume tvoj jezik niti se trudi da ga prouči.
Znaš da se tvoje omiljene komšije neće javiti sa jednim osmehnutim ”Dobro jutro”, šetajući uz tvoju ulicu ka poslu ili prodavnici ,po hleb, svejedno je. Nećeš čuti dobro poznatu melodiju ptica, sa tačno određenom zvučnošću i frekvencijom koja odaje položaj njihovih gnezda, mesta sakupljanja i pojila. Cvrčci iz tvog dvorišta više nisu isti oni kao sa tla gde si nogama bosim prvi put prohodao, prvi put pao, pustio suzu, zagrebao kolena… Isti su to cvrčci , možda, građom i vrstom, ali nisu tvoji, i njihova pesma nije oštro raspoređena po ivici tvoje ograde. Jer tvoja ograda od prozora tvoje sobe u kojoj si rastao, ne razmiče se duže od tri i po metara. A na novom mestu, čak i da je u pitanju prostranstvo, ne osećaš zrikavce onako udaljene kao što treba da budu.
Sunce ne izlazi na istoj strani, senke se ne promiču istom linijom kroz tvoj prozor. Nebo je plavo ali nije tvoje, i ti oblaci kao da su ti posuđeni na kratko, dok ne zatamne i ne zagrme, pa se nađeš u sred nevremena svojih misli, detinjih uspomena i melanholije.
Iz svog, neprimetnog sobnog kutka, kuće u kojoj si rastao, stasavao, zaplakao, zatišao toliko puta nad nepravdom i lakomislenim postupcima, ne oseća se ni isti dodir tišine. Ta, nekadašnja tišina je znala svako ime koje te muči, ova nova, ne zna još ni tvoje.
Da, da, naučiće…tako kažu, vremenom. Ali vreme ne rasplamsava razigrano srce prvog, dubokog i hladnog snega, ne škripi po prozorskom staklu u tačno određenom tonalitetu i po tačno određenoj skici.
Ni Nove godine nisu iste. Znaš da su svi tvoji, neki, stari, novi, prošli i pretprošli, tu negde u vrevi grada, a daleko sada, od tebe. Znaš i da se upravo ovog momenta, negde ,na nekom gradskom mestu, tvog detinjstva, sakupljaju baš ti dragi i voljeni, ali bez tebe. I neće ti pozvoniti telefon jer su te se setili. Oni se zavaravaju da si ti nedostupan, a ti ćeš se pretvarati da oni ne stižu da se jave. Dok mic po mic, ne iskorakneš iz vremena dovoljno, da bi se od starih drugova, porodice, prijatelja, drugarica, oprostio, na nečujan, neprimetan i tih način. Onako prećutno. Kao kad potpisuješ smrtnu presudu, ali sam sebi, usmrćuješ ljubav koju gajiš i nostalgiju koju osećaš prema onome što više tako često ne možeš da doživiš, a imaš potrebu za time.
I tako se niže dan za danom , biserno lep, prozračan i beo, a ta te belina ne mami da osmehom rasteraš tmurne misli, te se nekako tešiš poluzvezdanim, polu oblačnim noćima. Besomučno gledaš u nebo, jedriš po slikama koje si nekada doživeo, osmišljaš šta bi po kojoj osobi od važnosti za tebe, rekao, ili kako biste ćutali zajedno, a znaš da ti duša škripi jer su njena vrata malo otežala, zarđala, od zuba vremena, vetra hladnoće i neostvarenih želja.
Sediš zavijen u svoje skute, očekuješ neku zvezdu padalicu, teraš sebe da se utiešiš. Bar zamalo…
Ujutru ćeš se probuditi, delimično odmoran, vidno pospan ali neispunjen. Popićeš kafu sam, pregledajući jutarnje vesti. Trudeći se da ono što te je morilo i priguralo u tesnac, izbaciš iz glave, bar na kratko.
Niko te i dalje neće pozvati. Kafu ćeš dovršiti sam. Proći će deo dana i sigurno ćeš uraditi nešto korisno, bitno za opstanak, refleksivno i obično.
A negde tamo u tim momentima, i dalje će se sastajati, neki tamo bitni ljudi. Bitni samo tebi, možda ne onako kako si ti nebitan njima.
Nasmejaćeš se, jer iako nisu tu i možda ne misle na tebe, tvoje misli se tamo vrate, sačekaju, kao da znaju šta čekaju, pa živnu i zaigraju od sreće…bar na tren…

Dijana Čop Nešić – autor

Njeno veličanstvo, Aurora Borealis-Dijana Čop Nešić

”Kell’ onni on se onnen kätkeköön” , ili sa finskog- ko ima sreću, treba da je sakrije.
No, teško je sakriti magičan ukus iskustva koje se zauvek pamti.
Tu smo, na ledenim prostranstvima severa, gažući kroz sneg što hrska pod stopalima i vuče ka tlu, poluzaglavljeni na -10 stepeni u sumrak, gde je temperatura još i optimalna za decembar u Finskoj. Približavamo se najpre šumi Ounasvara, na 3 kilometra od Rovanijemija-grada deda Mraza. Prostranstvo pred očima svedoči o zimskoj idili iz bajke, netaknutoj prirodi prekrivenoj debelim slojem snega.
Jele i borovi prekriveni su u tolikom sloju da su se nakrivili, svako u svom modnom nastupu hladnoće, poneki izgledaju kao da će svakog trena da se presaviju i puknu, a poneki kao patuljci obloženi ledenicama.
Udišemo studen, srce usporava od lepote prizora dok se na horizontu blago crvenilo zamagljenog zalaska sunca pretvara u plamičak koji , za tren, isčezava zauvek.
Rovanijemi je prometnije ali ipak povučeno mesto, sa ponekim tržnim centrom , ponekom zgradom, skromnim kućicama i kućom samog deda Mraza, na čijem trgu stoji ogromna velelepna jelka okićena u božićnem duhu. Oko jelke je ledena kapija, napravljena specijalno od blokova leda, poput prave zimske čarolije. Stižemo u ”deda Mrazovog Lososa”, restoran u pravoj drvenoj brvnari . Vazduh miriše na dim i sirovo drvo. U sredini brvnare je raspaljena vatra na ognju, a na njoj rešetka sa komadima Lososa što se lagano dimi . Ovo je mesto gde uživaju sva čula, a potrebno je dobro se najesti jer nas čeka noć u pohodu na najveći dragulj ovih krajeva.
Prolazeći trg koji se zove Lordi, po famoznom finskom bendu, susrećemo se sa linijom koja predstavlja arktički krug te koristimo momenat da je doživimo i da u glavi zamislimo koliko smo zapravo severno od svega. .
Krećemo iznajmljenim džipom, uz pratnju vodiča i male grupe ljudi koja je zakazala istog.
Vožnja je na nekih 40tak kilometra od Rovanijemija.
Tamo, na dalekom severu, gde se studen dodiruje sa nebom i gde noćni plašt ne poznaje granice, zaustavljamo se pred jednom od kolibica ,zvanoj Kotuhovi, koja je sa namerom sagrađena prazna, za upotrebu namenskih putnika, i koja u sebi ima i ognjište da se putnici zagreju. Vodič kaže da će noć biti duga i da su solarni vetrovi napravili pravi spektakl na nebu. Verujemo mu na reč, dok smo sa dvogledom, spremnim kamerama, na balkonu kolibice ušuškani u debele jakne i oči uprte u nebo, uz pucketanje vatre jedino što remeti tišinu su finske legende ispričane od strane vodiča Ukkoa :
”Sami narod je verovao da irvasi potiču od samog Sunca, a Finci su pričali priče o pametnim zanatlijama koji su ručno izrađivali irvase.
Samske tradicije o tome odakle su irvasi došli i zašto su neki divlji, a drugi ne kreću se od basni do epskih priča o bogovima i ljudima. Jedna priča je da su nekada postojala dva jelena u vlasništvu sestara. Irvasi bi lutali u divljini, ali bi se uvek vraćali da bi ih sestre pomuzle. Dok je jedna sestra bila nežna i brižna za svoje irvase, druga je bila oštra i ostavljala je modrice i kraste. Konačno, maltretiranim irvasima je bilo dosta, zaklevši se da će pobeći u divljinu i nikada se više neće vratiti. Od ovog jelena vode poreklo divlji irvasi, a od drugog krotki i pripitomljeni .
Druga tradicija kaže da je Sunce posedovalo kosmičko stado irvasa, i da je bio vučeno u sankama oko sveta. Početkom godine, sanke je vukao jak medved uz pratnju krda irvasa, čineći Sunce sjajnim i moćnim. Kći Sunca, Njaveseatni , izbegavala je sve nebeske prosce i udala se tek za čoveka sa Zemlje, a njen miraz je bio deo Sunčevog stada irvasa.
Još jedna drevna Sami priča govori o sazvežđu na noćnom nebu — lovcu sa svojim lukom uperenim u kosmičke irvase u večnom lovu. Kada strela konačno sleti, a kosmički irvas padne, doći će do kraja sveta kakvog poznajemo.”
Dok je tako govorio i govorio, pred očima snenim budila se kraljica noćnog svoda, severna svetlost, sama Aurora sa svojom zelenkastom haljinom što se presijava u ritmu neznanih kosmičkih melodija, koje naše uši nisu u stanju da čuju. Ali oči vide, oči ostaju zatečene, u iznenadnoj povorci koja prati veličanstvenost tkanine boje Žada, rasute i razvejane po nebeskim liticama, sve u istom ritmu ,kako se i sama Aurora njiše. Taj momenat sveprisutne blagosti, ushićenja, ekstravagancije neba, biva pretočen u tihu priču naših srca i biva zaključan, željan da ode na neku drugu stranu sveta, da prepriča ove severne priče alhemije neba, da pretoči doživljaj u pesmu, melodiju, sliku, znajući da ništa neće biti dovoljno veličanstveno kao samo prisustvo čoveka što pada na kolena diveći se lepoti, ponizno zahvaljujući darovima luonnosta (prirode), taivas-a (neba) i kosmista magiaa (kosmičke magije).
Noć je duga, a haljina raskošne kraljice, tako nemirna, tako nedostižna.

Dijana Čop Nešić

Prva promocija moje knjige ”Ogledalo skitnice”Petrovac na Mlavi

Prva promocija moje knjige ”Ogledalo skitnice”, gde je biblioteka ”Đura Jakšić” fenomenalno predstavila njen sadržaj, uz nekoliko predaha sa Markovom muzikom (Black magic woman & wasted years-Iron Maiden), kao i jednom mojom autorskom pesmom ”The one who stands alone” koju sam imala prilike da odsviram i otpevam. Veče je bilo magično. Hvala svima koji su se potrudili da dođu a i onima koji su poslali cveće jer nisu uspeli da stignu. Volim cveće tako da zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem i na oduševljenju pojedinih članova publike, profesoru književnosti koji je analitički predstavio knjigu i podelio sa svima svoje oduševljenje čitajući pojedine rečenice i hvaleći dubinu misli, filozofiju , kvalitet opisa.. Izuzetno mi znači da se neko ko je do tog momenta bio samo posmatrač uključio u program i nazvao pojedine prikaze iz priča genijalnim. Počastvovana sam i prisustvom pesnika Dragana Mlavskog kao i podrške koju je pružio. Hvala dragoj porodici i prijateljima koji su bili tu.

Ostaje presabiranje utisaka i veliko oduševljenje sa moje strane

Dijana Čop Nešić-Demoni Moji

U mome svetu nećeš pronaći ono što tražiš ali ćeš ponovo upoznati sebe. Čak iako to znači prepoznavanje demona kog u sebi čuvaš i kriješ od lica drugih, ne bi li ustuknuli pred tobom, videvši ko ti zapravo jesi.
Ali ne mari, demoni su česti u mome svetu. Biće ti lakše da ih ukrotiš kada prihvatiš da postoje i da nisi jedini koji ih ima….

 

Šta možemo očekivati od moje prve knjige ”Ogledalo skitnice”- Dijana Čop Nešić

Skup kratkih priča koje nemaju određeno  mesto i vreme u kojoj se odvijaju. Iz realnosti i sadašnjeg momenta uz pitanja modernog društva vode nas u prošlost , paralelne svetove i kroz budućnost tehnološki naprednih civilizacija. Prožete su romantizmom uz refleksiju  a pojedine su apsolutno podrvrgnute gotici i hororu, ljudskim strahovima od neizbežnog, nepoznatog ili smrti.Zbirka je rađena na nekin način u svrhu samospoznaje, gde iako su priče fiktivne, svaki čitalac može u njima pronaći utopijski deo sebe i povezati se sa svojim dubokim nemirima, čežnjama, skrivenim od sebe samog. U mnoge od odabranih priča utkano je dovoljno poetičnosti i fantazije da  čitalac pronađe duhovni spoj i dovoljno realnosti da u njima vidi dublji  i filozofski smisao. Tu su priče koje bude najskrovitije emocije u čoveku, priče posvećene izgubljenom vremenu i ljudima koji se više neće vratiti , za mene posebno naglašene ”Ugriz majskih cvetova” i ”Podnožje Stare planine gde mi je srce ostalo” , koje sam posvetila mojoj baki i deki.

Ali, isto tako, zbirka sadrži i priče iz sadašnjosti, paralelu sa ironijom turobnog i kompleksnog vremena u kome živimo.

Izdvajam priču poput ”Smrt i njeni hirovi” koja je 2015. godine bila nagrađena prvim mestom Biblioteke Nastasijević iz Gornjeg Milanovca, gde se glavni lik suočava sa Smrću koja je personifikovana, dakle ima svoj lik, postojanje i glas. Često, smrt je ono što prestrašuje čoveka, neznanje šta se dešava posle kraja, i sama pomisao na kraj. Da li je kraj brz, neprimetan ili dug i mukotrpan. Ponekad misli o smrti umeju da zaokupiraju čoveka u toj meri da zaboravi na život. Zbog toga a i zbog mnogih drugih fascinantnih prepletanja, Smrt je u ovoj i u još nekoliko priča, dominantna pojava koja čitaocu pomaže da je doživi kao ljudsku, istinitu i , ne tako zastrašujuću. Iako se nikome ne mili da razmišlja o kraju, suočavanje sa smrću koja ima svoj lik, potpomaže nam još u borbi sa mišljom o njoj a i našem tugovanju za onima koje je odnela.

Priča ”Zver” koja je takođe osvojila nagradu ”Vojislav Despotov” 2014. bazira se na realnosti noćne more, jedna od onih koja iz sna prelazi u stvarnost, gde strah obuzima telo do paralize. Glavni lik traži izlaz u suočavanju sa zveri koju ne vidi, pa je vrlo često njegov strah mnogo veći od nje same. Šta se dalje događa pročitaćete u knjizi.

Iako zbirka poseduje dosta gotskih, mračnih i vrlo intrigantnih horor delova, svi oni su neka vrsta analize nas samih-samo onih delova koje uglavnom guramo pod tepih i želimo da ostavimo netaknute, dok se ponovo ne pojave.

Bez obzira na broj mračnih tema i definitivnog uticaja Edgara Alan Poa, zbirka sadrži i brojne ljubavne i avanturističke priče koje na prvi pogled ne deluju kao takve jer im je radnja smeštena ili u neku daleku nepoznatu prošlost, ili se do njih putuje kroz vreme u budućnost. Čest je motiv radnja na drugim planetama- o izgubljenim ljubavima, odlasku osoba koje nismo ni sanjali da ćemo izgubiti, što ostavlja melanholiju i gorak ukus u ustima. ”Večna oluja na Jupiteru” i ”Noć kada je veliki Medved napustio nebo” su neke od onih koje bih izdvojila.

Onda prelazimo i na ono što bih nazvala filozofskim ili reflektivnim pričama , poput ”Nosim nebo na leđima svojim” koja je osvojila nagradu ”Janoš Siveri” a bavi se isključivo ljudskom dušom, ponorima, samokritičnoj viziji koja ide u domene poetičnosti. Iz te kategorije mi je medju omiljenima ”Okovani slobodom”, ”Zašto smo postali usamljeniji od same smrti” i ”Ljudi koji su postali miševi”.

Tu je i fantazija, moj apsolutni favorit u bajkovitom zaranjanju među snove i avanturu , ”Vila Zime i ostavljeni dečak” , ”Ogledalo i skitnica” , ”Novembar, Škorpion i Zmija” kao i mnoge druge.

I za kraj, ono da bi se zaokružilo putovanje iz prošlosti , preko sadašnjosti, od smrti, do rađanja, ljubavi, slobode, tuge, straha i mudrosti, pa do budućnosti – ostala nam je budućnost gde se sav ovaj fiktivni deo uz poetiku izražavanja prenosi na priče ”Utočište” i ” Konstanta ” kao neke koje su mi posebno drage.

Na posletku, knjiga je satkana tako da su sve priče izmešane žanrovski i tematski, te verujem da će biti za svačiji ukus po nešto i za svačiju dušu po jedan vid prepoznavanja i stapanja sa akterima knjige.

Dijana Čop Nešić – Zver

U dvoru sam. Mračnom, sivom, bezdušnom. Noć je, nema svetla ni daha života. To je jedan od onih srednjevekovnih dvorova, star, visok, sa debelim zidinama od čvrstog kamena. Zidova takvih da ti se krv sledi kad samo pomisliš da li bi te iza njih iko čuo, kad bi se borio sa teškim i bezizlaznim mukama.

Bežim, jedva čujno, skrivam se po ćoškovima. Postoje neke crne grdosije, visoke, pune besa i želje za krvlju. Traže me, znam da me traže jer sve što je ovde do malo čas bilo živo i razdragano, utihnulo je za tili čas, ponevši sa sobom svu sigurnost i lepotu. Ostao je samo trulež straha da pluta po smrznutom vazduhu.
Ne znam odakle ja tu, znam samo da me je strah. Znam da je postojao još neko, možda mi je do malo čas pomagao, ali se više ne sećam. Krv mi se sledila u žilama. Sad stojim na kraju nekog hodnika, pokraj kapije za koju se nadam da će izdržati zaključana, a opet sigurna sam da neće, duboko u sebi to znam. Čujem u daljini zvuke besne životinje, a ona je ustvari tako blizu, čovekolika, čeka me, da napravim potez, zavarava me da je otišla. Iovako sam bez izlaza, nemam više gde. Znam da je dvor toliko visok i da mi je zapalo da pobegnem na pogrešnu stranu, tamo gde ne mogu prosto da iskočim kroz prozor ili da se dohvatim neke grane sa drveta.
Prekasno je da razmišljam, pojavljuje se ta ruka niotkuda, razvaljuje kapiju ali ni ona ne zna gde sam. Oboje smo slepi, mrak nam je zatvorio oči. Samo poneki tračak što naslućuje siluetu se prolama kroz zidine i prozore. Nema mesečine, i taj beznadežni mesečev srp je skriven među oblake. Njega ta naša velika borba između života i smrti uopšte ne zanima.

U momentu shvatam koliko mi je drago što je mračno ali sam mraku na tome i zahvalna. Ne želim da znam kako izgleda lice mog progonitelja, ako preživim bila bih osuđena da ga zauvek pamtim. Ako preživim, kažem jer ova noć mi ne daje izlaza.
Da je smrt blizu mozda bih se i predala. Ovo ne izgleda kao smrt, ovo je neki ponor, provalija. Ne daje mi smiraj i svakako ne pusta me da se predam. Zver sluša moje disanje, zna me i ne da da ja čujem njegovo. Izgleda da se i on bori sa svojim instiktima. Zašto onda insistira kad me ne pronalazi? Ali ne odustaje, ni ja na njegovom mestu ne bih odustala.
Milim uza zid tražeći rukama kapiju koju je razvalio, jer već je u ovom hodniku to je jedino što znam. Više nemam izbora, bacam se u beg pa kuda god da me odnesu noge.
Kad strah pokreće čini mi se da letim a ne da trčim. Zver me je primetila, brza je ide za mnom, sad bar čujem te korake i ne zelim da se osvrćem, trčim koliko god snage u meni ima. Bude se i ostale zveri, iste takve, tmurne, ogromne, čovekolike i besne.
Napustam blizinu dvora iako znam da mi je tamo nešto nekada bilo drago, ali više ne znam šta.

Ti momenti beskrajni i ružni trajali su preterano dugo. Odjednom nalazim sebe u ulici koja više ne liči ni na šta što sam videla.
Pa to nije više isto mesto, niti isto vreme. Nema više starih polupanih fenjera. Ova nova svetla su mi poznata ali mi ne prijaju iako znam da u tom dobu živim. Tu pripadam. I dalje se osvrćem, to je grad, drugačiji, čudan i veseo. I dalje je noć, mesec je izmilio svoj srp između oblaka. Njega i dalje to ništa ne zanima. Ne namerava da mi da odgovor.
Nalazim ljude i dalje, u panici pokušavam da im objasnim šta se dešava. Gledaju me kao da sam poludela. Njihova bleda lica ne misle, nose samo boju sadašnjeg trenutka – oni su nezainteresovani za ceo svet, za ono šta je bilo i što se može desiti već sledećeg trenutka.
Sad i kad bih htela da krenem prema dvoru i da im objasnim gde je, ne bih znala na koju stranu bih se uputila.
Možda se više ne bih ni usudila jer to nije dvor ovoga vremena. Sad toga jesam svesna. Ali strah je stvaran, nisam zamislila.
I gde je nestala ta situacija? U kom sam joj trenutku izmakla?
I niko to ni neće znati, jer samo sam je ja doživela.
Čudno je to koliko ljudi mirno slave i spavaju na svojim jastucima od ludila, nikad ne misleći o tome ko ih čeka i posmatra.
Znam da je zver tu, iako sam joj umakla. Neka vreba, vrebaću i ja, nek drugi spavaju – ja ostajem budna.

(prva nagradjena priča 2012.)

Dijana Čop Nešić-Ogledalo i skitnica

U kolibici starca pod gomilom neupotrebljenih stvari, skitnica pronalazi ogledalo. Netaknuto, čisto, hladnoga pogleda. Starac gleda svoj odraz u njemu i shvata kako ne liči više na sebe. Najednom ogledalo mu se obraća:

’’Tolike godine na licu, a opet te nešto mori starče’’
’’Svaka ta bora nosi svoje romane, druže, nemoj biti vesnik još jedne neprospavane noći’’ odgovara starac ogledalu.
’’Nisam ja nikakav vesnik, u meni nema ni dobrog ni lošeg, tu sam bio i uvek ću biti da ogledam ljudsku dušu onda kad je sama za sebe slepa.’’
’’Ma šta pričaš, druže, nisi ti pri sebi. U meni ništa nema za ogledanje. U svemu u čemu sam mogao da budem bolji ja sam ispao lošiji.’’
’’U čemu si onda dobar, starče?’’
’’Ni sam ne znam šta je ostalo da se nazove dobrim.’’
’’Ma mora biti nečega što bi ti olako mogao da činiš? Sigurno da postoji nešto?’’
’’Moram priznati dobar sam sa tišinom, u njoj sam našao najboljeg prijatelja. Ne dira me, ne prekoreva a opet imam osećaj da stalno treba da joj se dokazujem. Kao da me posmatra i žali. A ja nisam navikao da budem žaljen. Možda jesam izgubio dom ali sam dobio slobodu, možda mi je krov nad glavom ostao u nekom drugom vremenu, ali su mi se pridružile ulice. Sada sam putnik pod zvezdanim nebom. ’’
’’Znaš li, onda, putniče kuda si se uputio?’’
’’To zapravo ne znam’’ kazao je starac razočaran, ’’ali razlikuje li se to moje neznanje od neznanja drugih ljudi? Oni misle da znaju kuda idu ali niko zapravo ne zna. Svi oni se raduju i plaču jer su iznenađeni onim što ih čeka. Moji se onda putevi ne razlikuju od njihovih samo što oni svoje neznanje prikrivaju običnim danima, nekim pravilima bez smisla, nekim poslovima bez rezultata… Oni su onda zaglavljeni u iluziji…’’
’’A ti, starče? Gde si se ti zaglavio?’’
’’Ja sam se, druže moj, zaglavio u najgorem ponoru što mori čoveka’’, zamislio se najednom starac. ’’Čovek je srećan kada ne zna, čovek je zadovoljan kada ima čemu da se nada. No ako ostane nešto što nam zarobi srce, neka tmurna čežnja, neka mala nostalgija, e to su onda okovi od kakvih se i đavoli sklanjaju .’’
’’Ma o čemu ti to zboriš starče?’’, rasrdilo se ogledalo.
’’Ne bi ti to mogao da shvatiš, druže. Ti si ipak hladno staklo, duša je za tebe nešto strano. No pogledaj onaj mali kavez’’, pokaza starac na kavez sa mišem, ’’Vidišli tog belog glodara što tu živi? Vidiš li na njegovom licu nostalgiju? Ne vidiš, dabome da ne vidiš. Taj je glodar rođen u kavezu, ne baš tom ali u nekom drugom. On nije video ništa izvan njega i za njega taj kavez je ceo svet. On u njemu živi sa ushićenjem, spava, boravi, skuplja hranu. I za njega ne postoji ništa drugo osim onoga što je tu. Njegova duša je takva odrasla zadovoljna sa tim što je našla. A pogledaj onda mene, ofucana i prljava? Nisam ja skitnica zato što se nisam mogao snaći u ovome svetu. Koješta, pa svakakva budala se danas snalazi. No mene je čežnja dokusurila. Ostavila me je i golog i bosog. Kad čovek gleda u mesec, on mu se divi. Kad pokuša da ga dohvati, on pati. To je ono što se desilo sa mnom. Moja kultura, moje poštenje bili su pregaženi naletom vremena. Postao sam samo stara knjiga na ofucanim policama. Posvetio sam život poslu, radeći i čekajući tu budućnost, pružajući ljudima koje volim sve što sam mogao. Za svakoga sam bio prijatelj i borac sem za sebe. Mislio sam, biću srećan kada su drugi srećni. No niko sem mene samog ne nosi moje cipele, ne leže noću u moj krevet, ne trpi um koji sam rađa želje.

Tako su me, druže moj, čežnje ugasile. Maštao sam da putujem, želeo sam da upoznam svaki grad, da udahnem vazduh svake zemlje. A ustvari dok sam drugima stvarao budućnost, od svoje sam dece napravio mangupe a sebi uskratio snove. Žena se zaljubila u nekog mlađeg i manje zauzetog čoveka. Nije imao da joj kupi haljine ni da joj priušti šofera ali joj je dao mladost i ružičastu boju svakog oblaka.
Tako sam, od bola, više zbog svoje gluposti no tuđe, ostavio dom i bogatstva. Prihvatio sam ovaj put pod nogama kao svog jednakog brata. Moja su sva bogatstva sad sa mnom. Konačno vidim zidine tuđih gradova, konačno udišem vazduhe drugih zemalja.’’
’’A šta se desilo sa tvojom porodicom, starče nesrećni?’’, zapitalo je ogledalo.
’’Ne smatraj me nesrećnim. Možda sam iscepan i garav ali mi je duša konačno cela. Porodicu više nemam, ne bi me tražili ni da im zatrebam. Za njih sam bio samo dobra mašina za novac. Donosio sam im prihod i morali su da mi persiraju. To je sve što su od mene imali. Nikad mi nisu smeli poveriti svoje tajne, previše sam ohol i strog bio. Nikad nisu smeli izraziti svoje želje, smatrao sam ih prečesto budalama. Od mene nisu imali komplimente, samo prekore. Bolje je meni ovako bez njih a i njima bez mene’’
’’Zašto se, starče, onda vidi ta tuga u tvojim očima?’’
’’Ogledalo moje, svako od nas ima uglove srca, puteve trnovite koji se ne zatvaraju, tamo gde duša večito zamire.’’

Moj Beograde-Dijana Čop Nešić

Moj Beograde

E , moj Beograde. Odavno je sunce sklopilo oči zalazeći iza Geneksa, posmatrano sa grimiznih zidina Kalemegdana, ali tvoja duše ne ume da zaspi. Vetar što se kovitla od ušća Save i Dunava, zadire nam u kosti, a opet, nemamo dojam da pada noć. Opservatorija ”Ruđer Bošković” ovo veče pokazuje spektakl posmatranja Meseca na kuli ove stare tvrđave. Posetioci mile uz uske stepenice, u krug, do gore, gledajući fantstične fotografije okačene po zidu, što otkrivaju tajne svemira.
Kada se popnu gore, vetar im rado zamrsi kosu, ali ne odustaju, gledaju panoramu oko sebe,dve reke što grle ovo mesto, i Gardoš preko puta, ka suncu koje je zašlo i nestalo.
Treba biti beogradsko dete, što se naviklo na ovaj običaj šetnje kroz prostranstva kalemegdanske tvrđave, da, kad grad sklopi oči, tačno znaš sa koje strane duva Košava i gde se zaputiti ne bi li oživeo noć. Naravno da ima splavova i obližnjih kafića, neke buke i muzike u daljini, ali sam Kalemegdan iako budan, ćuti. Po koja gitara se začuje po noći sa druge strane gde polu osvetljeni topovi, kod muzejskog vojnog dela, čuče u mraku. A stari dobar rokenrol i društvo što ove noći bdi pod zvezdama, peva pesmu o Dunavu, Yu grupe.
I nema ko ne prođe a da ne oseti tu pesmu, kao da im je urezana u kožu, srasla sa venama. Jer Beograd samo jednu dušu ima, a ona je beskrajna i krije svoje tajne, za one koji su mu dali srce i rodili se tu gde on počiva.
Krećemo dalje kroz kaldrmski deo prema prirodnjačkom muzeju gde vetar jenjava a svetla su žuta. Po koji par i dalje šeta, zagrljen, uromantizovan jesenjom hladnoćom, što pronalazi ljubav u opalom lišću obližnjeg drveća. Hodamo nespretno jer kaldrma je teška, dok se provučemo kroz tunelpa preko drvenog mosta, čujemo odjeke gitara sa visine zidina. I nije samo na jednom mestu, i nije samo jedna. Kalemegdan noću je gitarski koncert, sa vrlo sličnim repertoarom od zida do zida, on tunela do kule i obližnjih klupica. A kako ga napuštamo ,pešački prelaz do Knez Mihajlove biva pust, jer stiže ponoć a hladnoća se uvija u skute, tera nas na beg. A nama se ne ide, jer ima nekih sila na ovome mestu što žive neustrašivo u nama ,čine da se osećamo bezbednim i u po noći, nagnaju dušu da diše punim plućima.
Šetamo Knezom, vetar nam se unosi u lice, čuje se topot kaubojski naših noćnih rokera, ili to samo moje srce kuca u ritmu grada, svejedno je, ritam je taktičan i ne može ga imati ni jedan drugi grad kao ovej. Prolazimo kraj fontane, razgledajući zatvorene izloge biblioteke, krećući dalje ka Terazijama. Ne mili nam se da čekamo noćni autobus do kuće jer toliko smo puta samo prepešačili preko Bulevara do same Zvezdare pa na dalje put ka Kaluđerici.
Kaludjerica je prigradsko naselje al je buntovni duh usvojila i samog srca grada, i dišemo punim plućima dok pešačimo. Nosimo obeležja ovog Belog grada dok se borimo sa vetrom i promatramo zvezde.
Šetnja se samo večeras ovde završava, jer sutra je novi dan. Treba odmoriti,ujutru posao zove, polu gradska vreva dok se izvučem iz gužve u autobusu 309 pa preletim brzim korakom niz Ustaničku na Konjarnik i sačekam autobus 31, da me probijajući se kroz gužvu spusti do Vračara i Karadjordjevog parka, odakle ću pešle pored veličanstvenog Hrama, lagano do Makanzijeve. Ali pre nego što uđem u zgradu koja još uvek nosi naziv Beograd, zastaću na cigaretu, da udahnem kombinovani duh ovih pločnika ,vreme i energije, i odslušam pesmu sa radija. Kad ono, Yu grupa, i ”Dunav”.
Dobrog li beogradskog jutra.

Entrevista con grande escritor serbio, Milos Petkovic.

Hemos tenido la oportunidad de encontrarnos con un joven escritor serbio
llamado Milos Petkovic y tener el gran honor de hacer entrevista con el, en una
de promociones de su nuevo libro ‘’Dragones dormidos’’.
1 – ¿Cuándo empezaste a escribir?
MP: Muy temprano,  entre el tercer y cuarto grado de la escuela primaria, después
de leer el libro "Enano de la tierra olvidada" de Ahmet Hromadzic. Quería crear
mi propio trabajo literario a través del cual expresaría mi amor por la naturaleza,
milagroso e inusual, y tener las cualidades que distinguen a las buenas personas
de los demás. Siempre me ha gustado la imaginación y la narración, y observé
tanto la literatura como la pintura.
2 – ¿Cuándo decidiste de que ser escritor era tu llamada de vida?
MP: Después de terminar la escuela secundaria, me pregunté a mí mismo, fui a la
universidad, trabajé en empleos ocasionales, participé en deportes y observé a
personas con títulos universitarios que abandonaban el país. Algunas personas
encontraron la felicidad en el sello, otras hicieron cualquier cosa por un salario,
pero yo no quería irme. Regresé a mi viejo amor, a mis escritos, y publiqué mi
primera novela, Los lobos del destino. Unos meses más tarde, cuando vi que con
algunas personas me desperté para leer la fantasía épica, en la que esas mismas
personas encontraron todas las cosas agradables que me atraían, supe que estaba
haciendo lo correcto para mí y para los demás. La decisión, entonces, vino por sí
sola.
3 – ¿Cómo fluye el proceso creativo?
MP: Tengo que admitir que ha cambiado con los años. Es un lugar lógico, viene
con experiencia, alguien diría con un "kilometraje conducido". Mientras
compartía mis experiencias con estudiantes de escritura creativa en los que era
profesor, traté de hacerlos conscientes de la importancia de acceder a la escritura
y explorar el tema que trataban. Generalmente pienso en ocupar un tema, así que
pienso en los personajes, los creo en mi mente hasta los detalles más pequeños,
pienso en sus características, hábitos, qué les gusta, qué los motiva. Entonces los
mismos personajes comienzan a contarme la historia que voy a escribir, ya sea
una novela o una historia corta. Intento determinar cuánto escribiré a diario, pero
sin cargar, por lo que a veces escribo diez y, a veces, solo uno o dos paginas.
Después es más fácil, el material existente se muele, se pule, se pule, estos son
buenos, trabajos artesanales en los que disfruto.
4 – ¿Tienes bloqueos creativos? Si es así, ¿qué tan común eres y cuál fue el más
grande?
MP: No lo hago. Leo mucho, "consumo" música de calidad, cine, salgo con mis
amigos, buena gente, hay un lugar para los deportes, así que no me falta
inspiración, me samodisciplinovao sin problemas, siempre puedo llamarlo. Creo
que aquellos que dicen que no pueden escribir en algún momento porque no

tienen inspiración, lo entiendo completamente, pero realmente no tuve tales
problemas.
5 – ¿Qué piensas sobre la actitud de las personas hacia la literatura en el siglo
XXI?
MP: En términos generales, hay quienes la abandonaron por completo y que la
creen porque saben que ella es una parte integral de la vida de todos nosotros, y
aquellos que no se dan cuenta, por muchas razones. La desafortunada
circunstancia es que estos son los primeros considerablemente menos, y contentos
de que entre ellos hay verdaderos embajadores de la literatura, quienes de la
manera correcta pueden presentarlo a personas de otra categoría y han acordado
cambiarlos al lado correcto. Ciertamente, la actitud hacia la literatura mejorará
cuando las personas mejoren sus actitudes hacia otras personas.
6- ¿Cuál de tus obras es tu favorita y por qué?
MP: Esta es, de hecho, una pregunta difícil, y no me resientas, pero daré la única
respuesta verdadera que conozco actualmente (les diré qué trabajo es
particularmente agradable para mí). Me encantan los destinos de Vuk porque son
mis primogénitos, los revisé en aguas literarias, "Perun’s Chronicle" porque,
gracias a estos libros, aprendí mucho sobre nuestra mitología, los libros de la serie
;Seven Swords; porque escribí una historia sobre sus héroes literarios favoritos.
desde la infancia. Me gusta la "Bruja de Strašilov" porque le escribí a un gran
hombre y amigo que es de origen ruso, ;Dragones del Dragón;, porque aquí,
conmigo, los dragones se despertaron con el fenomenal Aca Celtic e Igor Krstić,
mientras que la "Islandia" se arrastra porque está escrito a cuatro manos con el joven escritor Nis Mladen Stanisavljevic, también amigo, que tiene todo lo que
necesita para convertirse en un gran escritor. Por último, pero no menos
importante, hay libros de la serie "Enanos y hadas" dedicados a los niños, pero
sobre todo a mi hija Nina, a quien les conté las mismas historias antes de
escribirlas.
7 – ¿Tuvo el apoyo de los más cercanos cuando decidió participar por escrito?
MP: si En primer lugar, había una madre que tenía mucho talento para escribir,
pero nunca tuvo la tentación de escribir algo que luego se publicaría. Además, el
apoyo provino de casi todas las personas de mi entorno más cercano, pero a
medida que aparecieron nuevos libros, las grandes editoriales (inicialmente
Portalibris, Bee y Laguna), su opinión de la carrera de mi escritor se estaba
volviendo cada vez más seria.
8 – ¿Cómo se te ocurre una idea para un trabajo y cuáles son tus fuentes de
inspiración?
MP: No puedo explicar esto muy bien, hay verdades en las palabras de Steven
King de que las ideas y las inspiraciones a veces "estallan" como un rayo, sin
ningún anuncio especial. A menudo me pasa a mí, como si yo fuera Ben Franklin
(risas). Bromas aparte, tal vez el secreto esté oculto en mi curiosidad y en el hecho de que en mi mente constantemente "combino" ideas, preguntándome a
dónde me llevarán. Los mineros buscan oro, los arqueólogos buscan artefactos
antiguos y, como narrador, estoy buscando historias en mi propia imaginación.
9 – ¿Qué te inspiró para el último libro y por qué exactamente Aca Celtic?
MP: Me inspiré en lo mismo que Acu, el deseo de evitar olvidar todo lo que
forma parte de nuestra memoria colectiva y las acciones habituales que asociamos
con la mitología eslovena. Pero esto es, en parte, un motivo oculto, que corre
entre filas. En primer lugar están los personajes, que solo construiremos en
secuelas, con el deseo de mostrar que no hay magia más poderosa que el amor.
Muchos no lo saben, pero los celtas ortodoxos, además de Kerber, son mi grupo
favorito desde la infancia. Sin embargo, no inicié de ninguna manera nuestro
conocimiento, luego la amistad y, en última instancia, la coautoría. Sucedió por sí
mismo. Aca es una leyenda, un buen hombre, versátil y sabio. Ambos hablamos
de promociones cuando nos conocimos, cooperamos con el libro, diría que a la
gente le gusta toda esta historia. Hay una vida, y en ella hay tal sueño, solo si uno
lo cree.
10 – ¿Qué tan importante es hoy traducir libros para otras áreas del mundo y lo tiene en la mente de hacerlo?
MP: Es importante, pero no demasiado pronto, y no con forzarlo. ¿Cuál es el valor de
las traducciones si nadie más las publica en el extranjero, o si actualmente no hay
suficiente apoyo y audiencia en mi propia área de conversación? La combinación de
calidad literaria y momento comercial no es fácil de lograr, especialmente en la era de
la hiperproducción. Doce años estoy en una escena literaria, y algunas veces pienso
que aún es temprano, aunque el deseo está ahí. Actualmente, los libros de mi serie
;Enanos y hadas; se están leyendo en varias casas extranjeras de Canadá, Estados
Unidos, Inglaterra y Noruega, las primeras impresiones son prometedoras, por lo que
si sucede y se prueba, podré desplazarme a otro campo vacío y voy a realizar sueños
no realizados. Hasta entonces, continúo escribiendo, para mí y la alegría de aquellos a
quienes les gusta todo esto.

Kutsumalla nimeäni-Dijana Čop Nešić

Melankoliselle sydämelleni ei ole parempaa miestä kuin pohjoisen mies, sieluni ankkuri.

Ei ole kauniimpia silmiä kuin ne, jotka ovat kirkkaita kuin levoton meri, katsovat syvyyttäni ja ovat syvällä sisälläni.

Kun aamunkoitto tulee, nousevan kuun kanssa, loitsu, joka pitää minut lähelläsi, pitää minua tiukasti.

Ja ei väliä iltahämärästä, joka tuo kylmyyttä, ja kaupungista, joka herää illuusiossa, silti on kaikuja, jotka ulvovat pohjoisesta.

Kutsumalla nimeäni.

Dijana Čop Nešić – autor